Зашто јаче интелектуалне способности прате већа одговорност, али и опасности

Научници из области неуронаука са Универзитета „Хајнрих Хајне“, Сем Викери и његове колеге, открили су да је додатни неуролошки капацитет који смо развили од „растанка“ са нашим најближим рођацима пре више од шест милиона година, учинио нашу сиву масу рањивијом на утицаје старења.

Викери и његов тим применили су алгоритме на снимке урађене магнетном резонанцом. Снимци су урађени код 189 шимпанзи и 480 људи, чији су мозгови мапирани и онда је упоређено стање сиве материје.

Истраживачи су такође испитивали разлике између мозга шимпанзи, маслинастог павијана и резус макаки мајмуна.

Тим није открио никакву повезаност између проширења запремине мозга и опадања важне мождане масе током старења код мајмуна.Чак је откривено и побољшање здравља мозга током старења код шимпанзи и макакија.

Истраживање сугерише да је наша (људска) јединствена експанзија кортекса повећала рањивост наше врсте на старење и да је повезана са дегенерацијом мозга.

„Префронтални кортекс игра важну улогу у когнитивним функцијама вишег реда, као што су извршна контрола, радна меморија и језик", објашњавају Викери и тим и додају: „Већа експанзија префронталног кортекса, која је била веома важна у еволуционом развоју у спознаји примата, долази заједно са штетом озбиљног смањења сиве материје код људи током процеса старења“.

За разлику од начина на који се људски мозак проширио како би се прилагодио вишим кортикалним функцијама, региони мозга шимпанзе који су релативно већи од оних код павијана и макакија, обично имају више везе са сензорним информацијама и кретањем.

„То може бити повезано са побољшаним способностима шимпанзи за коришћење алата у поређењу са другим врстама мајмуна“, пишу Викери и колеге у свом раду.

Како старимо, различити обрасци неуролошких промена могу бити погоршани са дегенеративним поремећајима попут Алцхајмерове и Паркинсонове болести.

Префронтални кортекс је међу првим регијама мозга на које утичу промене повезане са узрастом, што на једна, како истраживачи кажу, чудан начин подржава теорију која сугерише да последњи делови нашег мозга сазревају док се развијамо, управио први доживљавају пад и пропадање услед старења.

Чини се да ове локације у мозгу имају мању густину неурона од других подручја, што потенцијално доприноси крхкости њихових ћелија, сумњају истраживачи.

Иако шимпанзе доживљавају губитак сиве материје током старења, то је у много мањој мери него што доживљамо ми.

Питање пола

Викери и тим упозоравају међутим, да већина узорака снимака магнетном резонанцом припада шимпанзама женског пола, што може на неки начин утицати на исправност резултата. Дакле, потребна су даља истраживања са уравнотеженим односом полова код свих упоређених врста како би се потврдили наведени налази.

Ако се резултати тима покажу тачним, то ће нас подсетити на правило да уз велику моћ долази и велика одговорност.

Одржавање невероватних капацитета нашег мисаоног органа захтева од нас да уложимо више времена и труда за бригу о њему, ако желимо да ти супермоћни капацитети размишљања трајати дуже, сугеришу истраживачи.

Истраживање је објављено у часопису Science Advances.