четвртак, 05.09.2024, 21:00 -> 21:04
Извор: РТС, livescience.com
Припитомљавање коња није се одиграло онако како смо мислили
Нове анализе костију, зуба, генетског материјала и артефаката сугеришу да је време да се ревидира дугогодишња хипотеза о томе како су људи припитомили коње.
Током историје, ниједна животиња није имала дубљи утицај на људска друштва од коња. Међутим, питања када и како су људи припитомили коње, остају мистерија.
Пре пола милиона година или нешто више, људски преци су ловили коње дрвеним копљима и користили њихове кости за прављење раних алата. Током касног палеолита, пре око 30.000 година, древни уметници неретко су бирали дивље коње за своје музе. То су најчешће приказане животиње у евроазијској пећинској уметности.
Након првих случајева припитомљавања, коњи су постали кључни у животу сточара на пашњацима унутрашње Азије (континенталне области северне, централне и јужне Азије), као и разлог због којег је дошло до технолошких изума попут кочије, седла и узенгије који су двели до тога коњи постану примаран начин кретања у областима путовања, комуникација, пољопривреде и ратовања широм већег дела античког света.
Када је кренуо на прекоокеанска путовања, човек је, наравно, повео и коње па су ове животиње на крају стигле до обала сваког већег копна, чак и Антарктика, накратко.
Као последице њиховог ширења, стигле су промене у екологију, друштвене структуре и економије и то у обиму који никада раније није виђен. На крају, само је индустријска механизација заменила њихову скоро универзалну улогу у друштву.
Због њиховог огромног утицаја на обликовање колективне људске приче, откривање када, зашто и како су коњи припитомљени је кључни корак ка разумевању света у коме сада живимо.
Показало се да је то изненађујуће изазовно. У књизи, Звук копита: Како су коњи обликовали људску историју (Hoof Beats: How Horses Shaped Human History), Вилијам Тејлор, доцент и кустос археологије на Природњачком музеју Универзитета Колорадо у Болдеру, прикупио је нове археолошке доказе који ревидирају оно што су научници мислили да знају о овој причи.
Курганска хипотеза о припитомљавању коња
Током година, скоро свако доба и место на Земљи били су описивани као могућа полазна тачка за припитомљавање коња, од Европе пре више десетина хиљада година, до места као што су Саудијска Арабија, Анадолија, Кина, па чак и Америка.
Ипак, далеко доминантнија претпоставка о припитомљавању коња била је индоевропска хипотеза, позната и као Курганска хипотеза.
Према тврдњама ове хипотезе, негде у четвртом миленијуму пре нове ере или нешто раније, становници степа западне Азије и области око Црног мора познати и као припадници Јамне културе, који су правили кургане – велике хумке за сахрањивање, јахали су коње. Прича каже да је новооткривена мобилност ових раних јахача помогла да дође до огромне миграције широм континента, ширећи индоевропске језике и културе њихових предака широм Евроазије.
Питање које се природно намеће је има ли доказа који подржавају Курганску хипотезу о првом припитомљавању коња.
Међу најважнијим траговима, на којима почива хипотеза, су кости и зуби древних животиња, који су предмет проучавања дисциплине познате као археозоологија. Током протеклих 20 година, археозоолошки подаци су, како се чинило, ишли у прилог идеји да су коњи први пут припитомљени на локалитетима у околини села Ботаи у Казахстану, где су научници пронашли велике количине коњских костију на локалитетима који датирају из четвртог миленијума пре нове ере.
Почеле су да се гомилају друге врсте убедљивих посредних доказа. Археолози су открили доказе о нечему што је изгледало као рупе на стубовима ограде, које су могле бити део древних корала.
Пронашли су и фрагменте керамичких посуда са остацима масноћа које потичу од коња за које се, на основу мерења, чини да су се таложили током летњих месеци, у време када се млеко могло сакупљати од домаћих коња.
Доказ о раном припитомљавању коња, међутим, биле су промене пронађене на зубима и вилицама неких коња из доба Ботајске културе. Попут зуба многих модерних и древних коња коришћених за јахање, чинило се да су и ови зуби коња истрошени неком врстом жвале.
Заједно, подаци су снажно указивали на то да су коњи припитомљавани у северном Казахстану око 3500. године пре нове ере, што није баш домовина припадника Јамне културе, али је довољно близу географски да подржи основну хипотезу о Кургану.
Међутим, постојали су неки аспекти приче о коњима из времена Ботајске културе који се никада нису сасвим уклопили.
Од самог почетка, неколико студија је показало да је мешавина остатака коња пронађена у селу Ботаи била другачија од оних пронађених у већини каснијих култура: остаци су равномерно подељени када је реч о мушким и женским јединкама, углавном здравог репродуктивног доба. Овакво редовно убијање здравих животиња у приплодној доби би уништило расплодно крдо.
Таква демографска мешавина је уобичајена међу животињама које су ловљене. Неки остаци коња са тог подручја имају чак и трагове пројектила, што показује да су уловљени, а не да су плански заклани.
Ове дилеме надвијале су се над консензусом о вези Ботајске културе са припитомљавањем коња.
Нови научни алати и нова питања
Последњих година, како су се археолошки и научни алати додатно развијали и побољшавали, кључне претпоставке о Ботајској и Јамној култури и раним поглављима приче о припитомљеном коњу, доведене су у питање.
Прво, побољшани биомолекуларни алати показују да шта год да се догодило у околини села Ботаи, није имало много везе са припитомљавањем данашњих коња. Нуклеарним геномским секвенцирањем откривено је 2018. године да коњи из околине села Ботаи нису били преци домаћих коња, већ азијског дивљег коња (познатог и као дивљи коњ Пржевалског и монголски коњ), дивљег сродника и становника степе који никада није био припитомљен, барем у забележеној историји.
Затим, када су професор Вилијам Тејлор и његове колеге поново размотрили карактеристике скелета коња за које су стручњаци веровали да су коришћени за јахање у Ботаију, видели су да су слични проблеми видљиви и код дивљих коња из леденог доба са територије Северне Америке, које сигурно никада нико није јахао.
Иако јахање може да изазове препознатљиве промене на зубима и костима вилице, мали проблеми који се виде на коњима области Ботаија могу се довести у везу са природним варијацијама или животним навикама, закључио је Тејлоров тим.
На основу ових налаза поново се отворило питање да ли су коњи уопште употребљавани за превоз у Ботајској култури.
Одлази ли Курганска хипотеза у заборав?
Током протеклих неколико година, покушај да се расветле археолошки докази о припитомљавању коња постао је све контрадикторнији.
На пример, 2023. године, археолози су приметили да проблеми са скелетом кука и ногу припадника Јамне културе и раних народа источноевропских подручја личе на проблеме пронађене код јахача, што је у складу са Курганском хипотезом.
Али проблеме попут ових могу изазвати и друге врсте транспорта са животињама, укључујући сточну запрегу пронађену на локалитетима Јамне културе.
Како би археолози требало да схвате ове конфликтне сигнале? Јаснија слика је можда ближа него што мислимо.
Детаљна геномска студија раних евроазијских коња, објављена у јуну 2024. године у часопису Природа (Nature), показује да коњи из доба и са простора Јамне културе нису били преци првих домаћих коња, познатих као лоза DOM2.
Коњи Јамне културе нису показали генетске доказе о строгој контроли над репродукцијом, као што су промене које се јављају код размножавања укрштањем ближих сродника.
Уместо тога, први коњи лозе DOM2 појављују се непосредно пре 2000. године пре нове ере, што је много после миграција припадника Јамне културе и непосредно пре првих сахрањивања коња и кочија.
За сада се чини да се сви докази приближавају идеји да се припитомљавање коња вероватно догодило у црноморским степама, али много касније него што се то претпоставља Курганском хипотезом.
Дакле, људи су почели да контролишу коње непосредно пре експлозивног ширења коња и кочија широм Евроазије током раног другог миленијума пре нове ере.
Нејасноћа има још, наравно. У најновијој студији, аутори указују на неке смешне обрасце у подацима у вези са Ботајском културом, посебно на флуктуације у генетским проценама за време једне генерације.
Колико је у просеку потребно популацији животиња да произведе потомство? Да ли то може сугерисати да су припадници Ботајске културе и даље узгајали азијске дивље коње у заточеништву, али само да би користили њихово месо, без улоге у транспорту? Можда. Будућа истраживања ће показати.
У сваком случају, из ових контрадикторних информација, једно разматрање је постало јасно: најранија поглавља приче о припитомљеном коњу спремна су за препричавање.
Коментари