Мрачна мистерија „вриштеће мумије“ решена – смрт у агонији и ригор мортис који траје 3.500 година

Археолози већ дуго времена покушавају да одгонетну разлог иза разјапљених уста мумифициране жене, која је живела пре око 3.500 година. Сада можда имају одговор – умрла је у агонији, а њен израз лица је последица изненадног ригор мортиса.

„Вриштећа мумија“, како је колоквијално зову, откривена је 1935. године у дрвеном сандуку испод гробнице Сенмута, важног архитекте током владавине фараонке Хатшепсут.

Није била једина ту сахрањена – археолози су такође на локалитету близу Луксора открили и одају у којој је сахрањена Сенмутова мајка, Натнуфер, као и појединачне раке са остацима његових рођака.

„Упркос томе што јој име није нигде записано, највероватније је била блиски члан породице, јер је сахрањена близу осталих чланова“, наводи др Сахар Салим, професорка радиологије на Универзитету у Каиру.

Салим и њена колегиница др Самија ел Мергани користиле су компјутеризовану томографију како би скенирале и извршиле „виртуелну дисекцију“ мумије, као и технике дифракције икс-зрака како би испитивале кожу, косу и дугачку црну перику.

Нема реза за балсамовање

Научни тим каже да је мумија била одлично очувана, процењујући да је жена била висока 155 центиметара, а скенирање је показало да је умрла са 48 година и да је имала благи артритис.

Међутим, нису пронађени никакви резови од процеса балсамовања, а органи су се налазили у жени.

„Ово нас је изненадило. Класични метод мумификације у Новом краљевству од 1550. до 1069. године пре нове ере укључивао је одстрањивање свих органа сем срца“, наводи Салим.

Иако се дешавало да балсамовање буде урађено траљаво, посебно када су у питању сиромашнији појединци, Салим истиче да то није случај са „вриштећом женом“.

Не само да је сахрањена са два прстена скараба од сребра и злата, него су истраживачи открили и да су материјали за балсамовање укључивали смолу од клеке и тамјан – оба врло скупа састојка која су се увозила и помагала у очувању тела.

Уместо траљавог балсамовања, научни тим сматра да је за њен израз одговоран редак, изненадан облик ригор мортиса.

„Сматрамо да би разлог за њена отворена уста могла да буде болна смрт или емотивни стрес због чега је посмртни спазам оставио тај измучени израз лица у тренутку смрти. Они који су радили балсамовање нису успели да затворе уста, па су мумифицирали тело пре него што је почело да се распада и није стигло да се опусти, због чега су уста остала отворена и после смрти“, истиче Сахар Салим.