Плима, осека, пун или млад... Каква је веза између менструалних циклуса и циклуса Месеца

Истраживачки тим из Француске и САД открио је да ритмови менструалног циклуса вероватно управљају унутрашњим сатом тела, а не збиром процеса својствених самом циклусу.

Постоји слаба, али значајна повезаност са орбиталним периодом Месеца, што поново чини актуелном теорију о повезаности бројних промена код човека са феноменима плиме и осеке.

Вероватно толико много култура повезује лунарне и менструалне циклусе јер: Месечеве фазе се понављају у просеку на сваких 29,5 дана, трају око седам сати, док менструални циклуси имају средњу дужину од 29,3 дана, иако има одступања „у данима“ међу припадницама женског пола.

С друге стране, скептици тврде да је овај синхроницитет пука случајност, погодна за мерење времена, или можда само маштање о магичном утицају планета и сателита…

Иако никада није посебно говорио о менструацији, Чарлс Дарвин је 1871. године предложио да лунарне везе могу имати еволуционо порекло: „У лунарним или недељним периодима неких од наших функција, очигледно још увек задржавамо трагове нашег првобитног родног места, обале коју су испирале плиме“.

Постоје докази да је то случај са врстама које се за репродукцију ослањају на плиму, попут неких риба и љускара.

Анализа циклуса код жена из Европе и Америке

Истраживачи су испитали податке о скоро 27.000 менструалних циклуса код 2.303 Европљанке и код 721 жене из Северне Америке.

Њихова анализа је открила нешто што се зове „фазни скокови", у којима менструалне фазе „скачу" унапред да би се поклопиле са телесним сатом који је – изван процеса.

„Ако се циклус продужи, из било ког разлога, овај процес заснован на сату се прилагођава да би га брзо скратио“, рекао је неуронаучник Клод Гронфијер, са Универзитета у Лиону у Француској, за BBC Science Focus.

„Сат” људског тела има период од нешто више од 24 сата, без обзира на спољашње факторе као што је количина времена изложеног Сунчевој светлости. Иако се незнатно разликује међу појединцима, овај циркадијални ритам је веома стабилан, и важи за све.

У недостатку сунчеве светлости – која ресетује телесни сат на 24-часовни дан, може да се деси да дође до поремећаја синхронизације, са чиме је скоро свако имао прилике да се сусретне у животу, када се жали на „поремећен биоритам“.

Истраживачи сугеришу да, ако је унутрашњи сат укључен у менструални циклус, онда би и дужине циклуса биле на сличан начин стабилне код жена. Открили су слаб, али статистички значајан однос између менструалног и лунарног циклуса, који је варирао у зависности од географских података.

„Менструални циклус је чешће почињао код жена у периоду растућег полумесеца у Европи, док је у Северној Америци то био случај у време пуног месеца“, пишу аутори.

Иако немају јасно објашњење за ову разлику, они сугеришу да би то могло бити због другачијих навика и начина живота (као што су циклуси спавања и буђења) између људи са тих континената.

„Пред нама је много посла и надамо се да ће наше колеге кренути са нама у оно што би могло бити будућа област циркадијалне медицине“, рекао је Гронфијер.

Тим научника сматра да би добијени резултати њиховог истраживања могли да доведу до побољшања постојећих ачи и до потенцијалних нових третмана проблема са стерилитетом.

Наводе и да је што више информација о томе како гени регулишу менструални циклус кључно за разумевање његове хронобиологије. Претходна студија је открила специфичну варијанту гена повезану са хормоном који утиче на дужину циклуса.

Потребно је више истраживања са већим групама да би се потврдили ови нови налази и разумели основни механизми.

„Ако се постојање унутрашњег сата који контролише менструални циклус потврди у даљим студијама, онда би медицински третман поремећаја овулације могао да користи иновативне и успешније хронобиолошке приступе“, пишу аутори.

Истраживање је објављено у часопису Science Advances.