Патуљасте планете на залеђеној ивици нашег Сунчевог система могле би да скривају топле океане

Ерис, или Ерида, и Макемаке су патуљасте планете које су у Кајперовом појасу. Сада су откривене нове чињенице о њима које би могле бити докази о присуству океана који су испод њихове смрзнуте коре. Докази вероватно леже у чињеници о систему „унутрашњег загревања“. „Приметили смо неке занимљиве знаке врућине на хладним локацијама“, истиче геохемичар Кристофер Глајн из Југозападног истраживачког института у Тексасу.

„Ушао сам у овај пројекат мислећи да велики објекти Кајперовог појаса треба да имају површине од материјала насталих од примордијалне соларне маглине, пошто њихове хладне површине могу да сачувају испарљиве материје попут метана. Уместо тога, свемирски телескоп Џејмс Веб нам је приредио велико изненађење! Пронашли смо доказе који указују на термичке процесе који производе метан из Ериса и Макемакеа“, додао је Глајн.

И Ерис и Макемаке су мање и удаљеније од Плутона. Плутон има радијус од 1.188 километара и кружи око Сунца на просечној удаљености од 39 астрономских јединица.

Ерис је само мало мања патуљаста планета, са радијусом од 1.163 километра, али њена просечна удаљеност од Сунца износи невероватних 68 астрономских јединица. Макемаке орбитира у просеку на 45,8 астрономских јединица, али његов радијус је „малених“ 715 километара.

Чак је и Плутон тешко видети, тамо у далеким крајевима Сунчевог система, а мањи, удаљенији светови су на ивици видљивости. Зато смо морали да сачекамо инструмент моћан као што је Џејмс Веб да бисмо сазнали више о њима у детаље, наводе истраживачи.

Промена увида захваљујући моћном телескопу

Већ дуги низ година познато је да површинама ових патуљастих планета доминира метански лед. Пошто је Кајперов појас тако далеко, научници су мислили да су површине замрзнуте, непромењене од њиховог формирања, пре неких 4,5 милијарди година.

Користећи моћан телескоп, астрономи су извршили детаљна посматрања обе патуљасте планете на рефлектованој сунчевој светлости. Ово им је омогућило да измере односе изотопа у метану, конкретно, односе деутеријума, или тешког водоника, и нормалног водоника познатог као Д/Х однос, као и изотопе угљеника.

Оба скупа односа су имплицирала да је метан на површинама Ериса и Макемакеа знатно млађи од метана који би био присутан од формирања Сунчевог система.

„Умерени Д/Х однос који смо приметили побија присуство првобитног метана на површини. Уместо тога, тај однос указује на геохемијско порекло метана произведеног у дубокој унутрашњости. Наши подаци указују на повишене температуре у каменитима језгрима ових светова. Врућа језгра би такође могла да укажу на потенцијалне изворе течне воде испод њихових ледених површина“, наглашава Глајн. И односи изотопа угљеника се слажу.

„Ако би Ерис и Макемаке били домаћини, или би можда још увек могли да буду домаћини топле, или чак вруће течности у својим стеновитим језграма, криовулкански процеси би тада могли да испоруче метан на површине ових планета, можда у геолошки новије време“, каже астроном Вил Грунди из Опсерваторије у Аризони.

Додаје да нови налази снажно сугеришу да ће можда морати да се преиспита динамику спољашњег Сунчевог система“.

Научници сматрају да би услови за микробиолошки морски живот могли постојати у подземним океанима на иначе замрзнутим световима, као што су Сатурнов месец Енкелад и Јупитеров месец Европа, за чије се језгре сматра да су довољно врућа да стварају повољне услове дубоко у себи.

Ако подземни океани такође могу постојати у Кајперовом појасу – и, у ствари, уобичајени су – спољашњи Сунчев систем можда није тако непријатељски и негостољубив као што смо мислили да јесте.