Атлантски океан сваке године шири је за 4 центиметра, истраживачи знају зашто

Атлантски океан  раздваја Северну и Јужну Америку од Европе и Африке. Покрива око 20 процената Земљине површине, а други је по величини океан, после Тихог океана.

Студија која је објављена у часопису Природа сугерише да кључ за ширење Атлантика лежи испод великог подводног планинског ланца који се налази усред океана. То је, у ствари, скуп подморских врхова, познатих као Средњоатлантски гребен (МАР). Он одваја северноамеричку плочу од евроазијске, као и јужноамеричку плочу од афричке плоче.

Истраживачи који су радили студију открили су да се материјал из дубине Земље уздиже на површину испод Средњоатлантског гребена, гурајући плоче са обе стране.

Атлантско морско дно се шири

Дебео чврст омотач од 2.896,82 километра окружује Земљино језгро, које је вруће као површина Сунца. Уситњена у тектонске плоче, Земљина кора се уклапа као слагалица. Ове плоче су у интеракцији на различите начине, крећући се заједно или одвојено или клизећи једна испод друге.

Вулкани су један од начина на који магма избија из унутрашњости Земље на површину.  Али ширење морског дна, које се дешава на дивергентним тектонским плочама које се растављају као Средњоатлантски гребен, је нешто друго.

Генерално, сваки материјал који се пење нагоре испод тектонских граница као што је Средњоатлантски гребен обично почиње од плашта који је веома близу Земљине површине, око 4,82 километра испод коре.

Студија из 2021. године је показала да је Средњоатлантски гребен жариште топлоте. Истраживачи су мерили геолошку активност на простору од 999,4 километара.

Тако су 2016. године спустили 39 сеизмометара под таласе, а затим су их оставили годину дана да прикупљају податке о земљотресима широм света.

Сеизмички таласи који „одјекују“ кроз материјал у Земљином језгру понудили су научницима да завире у оно што се дешавало у омотачу испод Средњоатлантског гребена.

Група је открила да магма и стене са 659,8 километара испод коре могу да пробију пут до површине. То уздизање материјала је оно што шири тектонске плоче – и континенте на врху – брзином од четири центиметра годишње.

„Издизање од доњег до горњег плашта и све до површине повезано је са одређеним местима на Земљи, као што су Исланд, Хаваји и Јелоустоун, а не са средњоокеанским гребенима. То је оно што овај резултат чини узбудљивим, јер је био потпуно неочекиван“, рекао је Матев Агуис, сеизмолог на Универзитету Рома Тре и коаутор студије.

Често материјал који покушава да прође од доњег ка горњем плашту омета трака густих стена, познатих као прелазна зона плашта која се простире између  410,3 и  659,8 километара испод наших ногу.

Али Агиус и његове колеге су проценили да су испод Средњоатлантског гребена температуре у најдубљем делу те прелазне зоне биле више од очекиваних, па је та зона тања. У њој се материјал много лакше пење до дна океана него у другим деловима Земље.

Ново откриће помогло је да се разумеју неке од геолошких загонетки. Плоче се померају под дејством силе гравитације, повлачећи се у Земљу (ово нарочито важи за густе плоче).

Али плоче које окружују Атлантски океан нису тако густе, због чега се научници питају шта покреће ове плоче да се померају, ако не гравитација. Истраживање сугерише да би подизање материјала из дубоког омотача могло бити покретач те експанзије Атлантика.

Кетрин Рајчерт, геофизичарка са Универзитета Саутхемптон и коаутор студије, рекла је да је овај процес почео још пре двеста милиона година. Али једног дана, стопа експанзије би могла да се убрза. Током нашег живота вероватно се ништа значајно неће догодити, али током милиона година пред нама хоће. Тако је било и у прошлости“, истакла је Кетрин Рејчерт, геофизичарка са Универзитета Саутхемптон.