Мачу Пикчу: Нова ДНК анализа баца ново светло на изгубљени град Инка

Међународни тим истраживача открио је невероватну генетичку разноликост скривену у древним остацима оних који су некада називали Мачу Пикчу – домом. Налази студије детаљно су описани у часопису Science Advances.

Царство Инка је некада владало огромним пространством од око два милиона квадратних километара, преко планинског ланца Анда који одузима дах. Основао га је 1438. први владар Пачакути Инка Јупанки, а врхунац је достигао 1533. године, пре колонизације од стране Шпанаца.

У срцу царства био је главни град Куско, а у близини је била Пачакутијева величанствена палата, Мачу Пикчу.

Инке су сахрањиване у Куску, а палату је одржавало неколико стотина слугу који су у њој живели целе године. Ове слуге су сахрањиване на гробљима изван зидина палате.

Након шпанске колонизације, знање о Мачу Пикчуу је изгубљено за западни свет - да би га авантуристи поново открили почетком 20. века.

Године 1912, научна експедиција са Јејла је документовала број од 174 особе сахрањене у Куску. Ови укопи су често били плитки гробови, или су били скривени испод великих громада или природних стеновитих узвишења.

Иако су у многим гробовима недостајали вредни загробни предмети, ипак су откривени керамички артефакти закопани поред неких људи. Они дају живописну слику културне разноликости, са стиловима из приморских и северних региона Перуа, као и из висоравни Боливије у близини језера Титикака.

Ово је био први траг да је Мачу Пикчу привукао људе из свих крајева царства Инка. То сугерише да су слуге које су живеле у Мачу Пикчуу долазиле из разних места, доносећи керамику из својих домовина.

Међутим, артефакти су такође могли завршити на том подручју путем трговине. Да би сазнали одакле су ти људи дошли, научници су морали да анализирају њихов ДНК.

Нова открића из ДНК

Истраживачи су секвенцирали древни ДНК из остатака 68 појединаца – 34 сахрањена у Мачу Пикчуу и 34 сахрањена у Куску. Користећи датирање угљеником, открили су да су неки од тих људи сахрањени пре успона Пачакутија и царства Инка.

Затим су упоредили њихов ДНК са ДНК аутохтоних народа који данас живе у Андима – као и са прецима из удаљенијих региона Јужне Америке.

Научнике је занимало да ли су људи сахрањени у Мачу Пикчуу генетски слични онима који су живели у том подручју од пре Пачакутијеве владавине, или су били повезани са прецима из удаљенијих крајева.

Ако је ово друго тачно, могли бисмо са сигурношћу да претпоставимо да су они (или њихови родитељи) дошли у Мачу Пикчу из далеких земаља.

Путовање у ропски живот

Од свих узорака ДНК који су анализирани, откривено је да 17 особа има порекло из једног од тестираних удаљених извора – то укључује све регионе перуанске обале и висоравни, као и регионе Амазона у Перуу, Еквадору и Колумбији.

Само седам сахрањених особа имало је порекло које се може повезати са простором јужне висоравни Перуа.

Преосталих 13 појединаца имало је мешано порекло, укључујући чак и генетички материјал из Бразила и Парагваја. Можда су били потомци појединаца из различитих земаља који су се срели у Мачу Пикчуу - или би могли бити повезани са још непознатим јужноамеричким прецима.

Што се тиче блиских породичних односа, откривен је само један пар: мајка и ћерка.

Занимљиво је да су сви појединци сахрањени заједно на главном гробљу, без обзира на њихово порекло. То би могло да имплицира да су сматрани једнаким по статусу.

Вероватно су ови људи били из класе „изабраних жена“ која се зове аклакона, и сличне класе мушкараца зване јанакона. Појединци у овим групама су бирани из својих домова у младости и трајно распоређени у државну, аристократску или верску службу, навели су научници.

По доласку у Мачу Пикчу, провели би остатак живота служећи краљевском имању. Иако не знамо колико је (ако је било) принуде било укључено у процес ових људи доласком у Мачу Пикчу, анализе костију сугеришу да су живели удобним животом.

Многи су живели до старости и нису показивали знаке неухрањености, болести или повреда услед ратовања или тешког рада.

Испитивање остатака појединаца из Куска показало је мање разноликости него код оних нађених у Мачу Пикчуу.

Ово је вероватно зато што је пространо планинско подручје имало дугу историју интеракција између различитих народа пре успона царства Инка.

Нова открића дају задивљујућу слику Мачу Пикчуа као истинског жаришта разноликости унутар царског царства Инка – издвајајући га као културни богати центар.