Изгледа да је пронађен противотров за најсмртоноснију печурку

Противотров за познату смртоносну печурку – зелену пупавку (Amanita phalloides) – назван зелени индоцијанин, Федерална агенција за лекове (ФДА) Сједињених Држава већ је одобрила његову употребу и користи се као боја за медицинско дијагностичко снимање.

Истраживачки тим предвођен хемичарима Гуохуи Ваном и Ћијаопинг Вангом са Универзитета Сун Јат-сен у Кини установио је да ова хемикалија може да смањи снагу главног токсина смртоносне печурке.

Зелена пупавка пореклом је из Европе, али се сада може наћи у свим деловима света. Привлачног изгледа и веома слична другим јестивим печуркама, бере се и једе искључиво грешком и главни је разлог што људи избегавају да беру шумске печурке. 

Пошто нема никаквих знакова токсичности у њиховом укусу и због спорог испољавања симптома тровања, лако се поједе смртоносна доза ове отровнице. Неколико сати после јела, пацијент може имати гастроинтестиналне тегобе које нестају након дан или два и дају лажни утисак да је све у реду.

Али није све у реду. Од тренутка ингестије, токсини печурке једу јетру, и изазивају симптоме који указују на озбиљно оштећење овог органа. Без медицинске интервенције – а у неким случајевима, чак и уз акутну негу – токсини печурке могу довести до отказивања функције јетре, а понекад и бубрега, што често доводи до смрти.

Да би дошли до суштине токсичности ове гљиве, истраживачи су предузели више корака. Прво, користили су ЦРИСПР скрининг у целом геному на линији људских ћелија ХАП1 да испитају деструктивни утицај α-аманитина. Ова техника идентификује гене који раде у садејству тако што их разбијају и траже промене, које могу да истакну путеве у ћелијама на које ће вероватно утицати токсин. На пример, 2019. године овај метод је омогућио научницима да идентификују молекуларне механизме деловања отрова медуза.

Када су спровели овај скрининг на α-аманитину, открили су да биосинтеза протеина званих Н-гликани игра значајну улогу у ћелијској смрти изазваној токсином. Даље проучавање је открило да је ензим назван СТТ3Б, који је неопходан за синтезу Н-гликана, кључан за токсичност α-аманитина.

Затим су прегледали супстанце које је ФДА већ одобрила као потенцијалне кандидате као противотров. Идентификовали су потенцијални инхибитор СТТ3Б – зелени индоцијанин.

Затим су тестирали своје налазе. Тестови су спроведени у више линија истраживања, укључујући људе и миша. Две различите људске ћелијске линије – ХАП1 и Хеп Г2 – биле су много отпорније на ћелијску смрт изазвану α-аманитином када су претходно третиране зеленим индоцијанином.

Затим су третирани органоиди јетре миша. И они су показали већу отпорност на ћелијску смрт.

Коначно, истраживачи су обавли тестове на живим мишевима. Њима је убризган токсин, а затим третирани зеленим индоцијанином четири сата касније да би се опонашао претпостављени сценарио лечења људи који су се отровали. Код третираних мишева забележено је мање оштећење органа и ћелијске смрти, и већи степен преживљавање.

Међутим, третман са  зеленим индоцијанином у интервалима од осам и 12 сати након тровања изгубио је свој ефекат, што указује да се неповратно оштећење јавља убрзо након конзумације и да се са терапијом мора почети што је могуће пре.

Потребно је спровести даља истраживања како би се утврдило како зелени индоцијанин инхибира α-аманитин и проценило колико је безбедно давати га људима, али ови рани резултати обећавају да је проналажење противотрова могуће у блиској будућности.

Резултати истраживања су објављени у часопису Nature Communications.