Средњовековни списи о помрачењу Месеца откривају „мистериозне“ вулканске ерупције

Монаси и други хроничари из периода средњег века оставили су детаљне описе помрачења Месеца, када је наш сателит био потпуно заклоњен Земљином сенком. У то доба, сматрало се да овакве космичке појаве најављују велике несреће.

У овим списима често се помиње црвенкасти ореол који окружује помрачени Месец, као и необичне случајеве када се чинило да Месец потпуно нестаје са неба.

„Стари људи не памте да су га икада видели оваквог, баш као да је потпуно нестао током помрачења... Заиста је било застрашујуће“, забележио је јапански песник Фуџивара но Теика, једно помрачење без преседана које се догодило 2. децембра 1229. године.

Средњовековни хроничари тада нису могли да знају једну чињеницу, а то је да тако изузетно помрачење значи да је у атмосфери присутна велика количина вулканске прашине, напомиње Себастијан Гије, виши научни сарадник на Институту за науке о природи Универзитета у Женеви.

Гије верује да средњовековни рукописи садрже важан извор информација о низу великих, али непознатих вулканских ерупција на Земљи.

„Продубљивање нашег знања о овим иначе мистериозним ерупцијама кључно је за разумевање да ли је и како прошла вулканска активност утицала, не само на климу, већ и на друштво током средњег века“, нагласио је Гије.

Гије и његове колеге су пет година претраживали европске, блискоисточне и источноазијске изворе из 12. и 13. века у потрази за описима Месеца, који – када се комбинују са подацима о променама у слојевима леда и подацима о годовима дрвећа – омогућавају прецизније датирање неких од највећих вулканских ерупција које је свет видео.

Вулканска прашина

Од 64 потпуна помрачења Месеца која су се догодила у Европи између 1100. и 1300. године, студија, објављена у часопису Nature, открила је документацију о 51. У шест од ових случајева, ови документи такође наводе да је Месец био изузетно таман – у мају 1110, јануар 1172, децембар 1229, мај 1258, новембар 1258 и новембар 1276.године.

Ови датуми се поклапају са пет великих вулканских ерупција које су идентификоване из трагова вулканског пепела пронађених у поларним леденим језгрима – 1108, 1171, 1230, 1257 и 1276. (Од њих је позната само локација ерупције из 1257, вулкана Самалас на индонежанском острву Ломбок.)

„Ове ерупције су биле знатно снажније од неких од најпознатијих вулканских ерупција у новијој историји“, рекао је Гије. „Једна од ових моћних ерупција, ерупција Самала из 1257. године, представља једну од највећих вулканских ерупција прошлог миленијума.“

„Настали вулкански аеросоли блокирали су сунчеву светлост и изазвали климатске поремећаје на великом делу Земље. Историјски записи показују да је следеће лето у Европи било једно од најхладнијих лета забележених у протеклом миленијуму.”

Истраживачи претпостављају да су се вулканске ерупције догодиле три до 20 месеци пре ових потпуних помрачења, на основу посматрања новијих ерупција и њиховог утицаја на помрачења Месеца.

„Знали смо за ове ерупције јер смо открили трагове у леду Антарктика и Гренланда“, наводи коаутор студије, Клајв Опенхајмер, професор на Универзитету у Кембриџу.

„Састављањем информација из ледених језгара и описа из средњовековних текстова, сада можемо направити боље процене када и где су се догодиле неке од највећих ерупција у овом периоду.“

Мало ледено доба

Климатолози обично идентификују прошле вулканске ерупције мерењем количине – и киселости – вулканског пепела у језгрима избушеним из поларног леда, или откривањем наглих температурних промена у годовима дрвећа.

Међутим, подаци из ових извора су понекад контрадикторни, јер вулканске ерупције ремете временске обрасце на различите начине у зависности од њихове локације, интензитета и времена, напомињу Андреа Сеим, председавајућа Одељења за развој шума и дендроекологије на Институту за науке о шумама Универзитета у Фрајбургу у Немачкој, и Едуардо Зорита, виши научник у Хелмхолт-Центрум Херион, немачком истраживачком центру, у рецензији објављене студије.

„Снага студије Гијеа и сарадника лежи у прецизности са којом су аутори проценили време вулканских ерупција – тачно одређујући годину, па чак и у неким случајевима месец догађаја“, истичу Сеим и Зорита који нису били укључени у истраживање.

Студија каже да ће ново истраживање помоћи да се баци светло на почетак Малог леденог доба, периода хладног времена између 1280. и 1340. који је пореметио жетву, увећао масу европских глечера и, према неким историчарима, довео до значајних промена друштвеног и економског поретка.