Бојан Суђић: Диригент је господар и слуга, редитељ и глумац

Гостујући у емисији За столом са Апостолом, маестро Суђић се посебно осврнуо на наметнуту догму о томе да Срби не слушају класичну музику, а прокоментарисао је и ситуације у којима се иза савршене хармоније крију дисциплина и борба за ауторитет.

Суђић је испричао и анегдоту о нестанку диригентске палице легендарног Зубина Мехте. Објаснио је и зашто је Девета Бетовенова симфонија, попут многих музичких ремек-дела, својеврсни еквивалент једном роману пуном разноврсних догађаја и заплета.

За маестра и диригента Бојана Суђића, музика није само запис који треба верно пренети са папира на сцену. Ноте су тек почетак, а прави посао уметника почиње онда када из њих треба открити смисао, емоцију и слојеве које је композитор оставио будућим извођачима.

„Па, то и јесте задатак управо тумача и уметника који се баве класичном музиком, односно уметничком, како год, јер су ноте само – само су знакови поред пута", рекао је.

Како објашњава, читање нота, свирање и певање представљају тек производњу звука, док се смисао дела открива кроз различита тумачења. Управо зато велика дела не престају да буду инспиративна ни после бројних извођења: „И зато то и јесте инспиративно, што свака нова интерпретација може да открије додатне слојеве – додатне слојеве управо тих дела, јер што је композитор био значајнији и већи, он је више простора за тумачење остављао".

Од младалачке сигурности до нових слојева

Суђић се присећа да је још веома млад био уверен у своје диригентске способности. Већ са 22, 23 године активно је дириговао и сматрао да је релевантан диригент. Временом је, међутим, почео другачије да гледа на сопствено знање и искуство: „А данас ми се чини да већ јуче нисам знао оно што знам данас, и да сваки дан ми даје могућност потпуно другачијег тумачења, и наравно ретроспекције свега кроз шта сам пролазио".

Управо са годинама почео је да разуме колико простора за нова открића постоји у делима која је већ много пута изводио.

„Међутим, онда када је прошла 40, ја сам тек тада схватао колико тек има да се слојева открива и колико свака нова прилика је прилика за нове слојеве", рекао је Суђић.

Једно од важних искустава његове каријере било је такмичење у Загребу 1989. године, где је, како наводи, у веома јакој конкуренцији у свакој етапи био препознат као најбољи. Тада је добио и стипендију „Ловро Матачић“, која, како каже, нажалост, није искоришћена.

Касније су уследили наступи у Финској и Шведској. После Сибелијусовог такмичења у Хелсинкију добио је прилику да диригује са Хелсиншком филхармонијом, што му је отворило врата Шведске краљевске опере. Тамо је провео четири до пет година и дириговао на више од 150 представа.

Музика не тражи предзнање, већ отворено срце

Једна од тема којој Суђић посвећује посебну пажњу јесте однос публике према уметничкој музици. Сматра да је велика препрека управо осећај људи да нису довољно образовани да би је слушали.

„Ни своје образовање, ни своје знање шта та музика треба да представља, на који начин треба да се асоцијације врше, већ да донесу само отворено срце и отворене уши, како би у ствари примиле на најбољи начин управо ту емоцију која и не треба да се директно претака у наше, како бих рекао, слике, јер то је банализација, знате, кад ми говоримо шта музика представља, и сад да ли је то Душко Дугоушко или нешто друго", рекао је Суђић.

За њега је управо емоција суштина музичког искуства.

„Музика је једна потпуно другачија врста уметности која директно изазива емоције, што је Берлиоз дивно рекао, да је у ствари музика уметност. Ја стално цитирам, јер то јесте кључно, да она у ствари је – да је она уметност производње емоција, и то емоција које се апсолутно не досежу другачије", изјавио је гост РТС-а.

Суђић сматра да музика има и посебну моћ заједништва, јер се у концертној сали иста емоција истовремено дели између великог броја људи.

„Људи се стиде свог незнања“

Према његовом искуству, проблем није у томе што публика не жели да слуша уметничку музику, већ у томе што се део публике плаши да неће знати како да се понаша или шта би требало да препозна: „И онда та врста нервозе, ако хоћете, да ми не знамо ни како треба да се понашамо, кад треба да аплаудирамо, и да је то за некога другога, је створила управо један доста велики јаз.“

Суђић управо такав приступ види као важан део мисије савремене уметности. Као пример наводи новогодишње концерте, на којима је, према његовим речима, прошле године у Сава центру било 8.000 људи: „И управо хоћу и то да кажем на трагу онога што сте рекли, ми Срби не воле класичну музику, ето, 8.000 људи је слушало, слушало је читав низ светски познатих композитора као што је Штраус, Бизе, Росини и тако даље, значи најпознатије светске композиторе је слушало 8.000 људи у једној вечери".

За њега је важно да се публика не плаши сопственог незнања и да у концертну салу не долази са осећајем да није „достојна“ уметничке музике: „То су те искључивости које су нас много коштале током времена".

Суђић истиче и да се публика широм света мења. Као пример наводи концерте у Немачкој и Италији, где је, како каже, чуо аплауз и између ставова: „Јер то само показује да је то једна нова публика која жели да се упозна са класичном музиком и да реагује на један, како бих рекао, на један апсолутно непатворен начин".

Зубин Мехта и сусрет са великим уметницима

Суђић се присетио и сарадње са једним од најзначајнијих диригената, Зубином Мехтом. Како каже, имао је прилику да припрема Београдску филхармонију за његов наступ у Београду 2000. године.

Мехта је са Београдом имао посебну везу. У Београд је први пут дошао још 1958. године, као млад диригент, а касније је та веза настављена кроз сарадњу са Београдском филхармонијом. Суђић се присетио и једне необичне анегдоте са Мехтином диригентском палицом. Током паузе једног концерта Мехтина палица је нестала. Суђић му је тада понудио своју, али поломљену: „И сад ја њему доносим један патрљак мали од палице, и он узима тај патрљак, и са тим патрљком је наставио пробу".

За Суђића, међутим, та анегдота говори и о харизми великих уметника: „У сваком случају, он је могао и без палице да диригује, и свакако да само то показује да и код нас има итекако људи који желе да дотакну такву врсту реликвија".

Говорећи о уметницима са којима је радио, Суђић истиче да су највећа имена углавном једноставни и отворени људи.

„Моје искуство са свим највећим музичарима, односно са свим највећим уметницима с којима сам уопште радио, да су то већином веома једноставни људи, неоптерећени неким сујетама, које су већ – просто нема разлога да се више баве", рекао је.

Међу њима издваја Пласидa Доминга, који је, како каже, желео да научи да пева на српском песму Што се боре мисли моје.

„Па, допало му се и хтео је управо да публици на неки начин се захвали и том нашом песмом, је л’ тако, да отпева у Београду у нашу част, ето, нашу једну староградску песму, и то је био диван гест", рекао је маестро Суђић.

Глобализација мења и звук оркестара

Суђић говори и о разликама у темпераменту музичара из различитих делова света. Присећајући се првих проба са Хелсиншком филхармонијом, каже да је био изненађен њиховом уздржаношћу: „Међутим, не, после генералне пробе, односно после концерта, ја добијем врло много позитивних оцена од њих свих, међутим, тај темперамент је до те мере, како бих рекао, уздржан, да уопште нема те врсте одушевљења које код нас траје".

Јужну Америку, с друге стране, описује као средину са другачијим темпераментом, која га је у многим стварима подсетила на дух који је, како каже, преовлађивао код нас седамдесетих и осамдесетих година.

Ипак, глобализација је, сматра, учинила да те разлике постепено бледе: „Зато што, као и у фудбалу, тако више ни оркестри нису тог типа национални, него, знате, тамо је сада већ маса Корејаца, Кинеза, Руса, нас, било кога, разумете, из читавог света, тако да су, у ствари, оркестри постали интернационални, а чим имате такво једно друштво, онда више нема ни таквих специфичности".

Тај процес, према његовим речима, има и другу страну. Музика је доступнија него икада, али се истовремено губи део препознатљивости појединих оркестара.

„Међутим, то све је довело до сад до конфекцијског односа, и сада са тим сјајним музичарима који су свуда по свету расути, на сличан начин образовани, довело се и до – дошло је и до сличног звука и непрепознатљивости појединих филхармонија на начин на који су се раније оне препознавале, и управо сада то и јесте повратак да се пронађу аутентичне, оригиналне личности, пре свега међу диригентима, који ће, у ствари, донети поново нешто другачије", изјавио је Суђић.

„Морамо да се боримо за своју људскост“

Управо у техничком напретку и све већој улози технологије Суђић види један од највећих изазова за савремену музику. Музичари су данас, каже, образованији и технички способнији него икада, али то истовремено може да доведе до униформности: „А сада је неопходност, посебно са вештачком интелигенцијом, да више није само изазов да ми то изведемо што перфектније и што технички супериорније, већ управо да дамо тај људски карактер несавршености".

Али граница се, упозорава, непрестано помера: „Па да, да, на Берлиоза, међутим, проблем је код нас што чак ти алгоритми су чак и ту спремни да одговоре, да дају и ту врсту несавршености, тако да ми морамо да се, у ствари, боримо за своју људскост, јер ће нас и ту, плашим се, претећи".

На питање да ли вештачка интелигенција може да створи савршену симфонију, Суђић каже да је прво потребно одредити шта уопште значи „савршена симфонија“.

„Свакако да не у овом тренутку, али вештачка интелигенција већ ствара много штошта и већ је то озбиљан проблем који се анализира, и у том смислу, на који начин уопште композитори треба и могу да користе, рецимо, помагала у смислу вештачке интелигенције, јер већ сада имате нека остварења за која заиста ја нисам могао да верујем да је креирала вештачка интелигенција", објаснио је.

А на питање о роботу-диригенту, одговара: „На жалост, на жалост, на жалост, и то већ је направљено.“ Како објашњава, роботи су већ дириговали симфонијским оркестрима, али та технологија је још у повоју.

Суђић је и на питање: „Шта је, заправо, посао диригента? Да ли је он господар оркестра или његов слуга?", одговорио кратко: „И једно и друго".

Диригента види као посредника између композитора, оркестра и публике.

„Он је и редитељ и глумац, знате, он је пре свега катализатор и покушава да пренесе на публику кроз оркестар композиторске интенције које он сматра да су, јер и композиторски запис је често несавршен", сматра Суђић.

Зато дириговање није само питање технике, већ и непрекидног проналажења начина комуникације са оркестром:„Јер диригент је, у ствари, невербална, то је невербална комуникација".

Суђић се осврнуо и на праксу појединих великих диригената који одбацују старе партитуре како би дело сваки пут поново читали. Он своје партитуре не баца, али се труди да им приступа из другачијег угла.

„Ја не бацам своје партитуре из практичних разлога, али се трудим да им заиста приступам на другачији начин, јер и те белешке које у својим партитурама радим су такође добар траг како сам некада размишљао и какав ми је био осврт на, односно какав је био поглед на те партитуре, и често пута кажем: - Боже, Боже, шта сам ја овде размишљао и како сам овде размишљао", рекао је.

У томе види једну од суштина уметничког развоја: спремност да се дело, али и сопствени однос према њему, непрестано преиспитује.

Од првих диригентских искустава до рада са великим светским оркестрима, од сусрета са Мехтом и Домингом до размишљања о вештачкој интелигенцији, Суђић се кроз разговор враћа истој идеји – музика није затворен систем намењен само онима који познају правила. Она је простор за тумачење, комуникацију и емоцију.

А можда је управо зато најважније да публика у концертну салу не дође оптерећена тиме да ли довољно зна, већ спремна да слуша.

„Музика нама заиста пружа ту, пре свега, могућност, и то пре него што смо измислили ове телефоне који нам преводе са свих могућих језика на наш и обрнуто. Та музика која се изводи итекако нас све повезује, и тај универзални језик подразумева заиста препознатљивост свуда, и комуникација се препознаје свуда са неким малим специфичностима", каже Маестро Бојан Суђић гостујући у емисији РТС-а За столом са Апостолом.