Миланче Радосављевић после 65 година каријере освојио Ташмајдан: Имам најбољу публику

Песме Миланчета Радосављевића деценијама се певају на слављима и весељима, али је први солистички концерт одржао тек у 82. години. На наговор Александра Софронијевића, овог лета изашао је пред публику на Ташмајдану, а један концерт убрзо је прерастао у четири. Радосављевић каже за Београдску хронику да му није било важно да се обогати, већ да после 65 година потврди оно што је радио и стварао. Софронијевић истиче да је циљ био да аутентичну српску народну музику поставе на велику сцену и представе у врхунској продукцији.

На животном путу моме, Анђелија, За љубав сам младост дао – само су неке од песама Миланчета Радосављевића које публика зна и пева деценијама. Ипак, за разлику од његових песама, сам Радосављевић ретко се појављивао у медијима, а на први солистички концерт чекао је до 82. године.

Каже да све те године није престајао да наступа, иако га није било много у јавности.

„Живео сам, постојао сам. Певао сам свугде и свашта. Певао сам и по Републици Српској и у Федерацији, свугде сам певао. У Србији сам певао пуно, али ето, слабо сам имао ту покривеност медијима“, објашњава Радосављевић.

Александар Софронијевић сматра да је разлог једноставан – Радосављевића дуго нико није позвао да направи велики концерт.

„Није га било зато што га се нико није сетио и нико није звао. Мало су заборавили и ту музику и, генерално, ту српску шумадијску двојку и српску народну песму. Знам да људи воле, али је то слабо заступљено и у медијима“, каже Софронијевић.

Идеју да организује Радосављевићев концерт имао је, каже, одавно, а њихова сарадња додатно је учвршћена током рада на РТС-овом пројекту Мајстори за душу.

„Питао сам Миланчета да ли је икада имао концерт. Када ми је рекао да није, казао сам: 'Ма ево, молим те, ја ћу све да организујем. Имам људе, сазрели смо и као продукција и студио, имамо начин да све урадимо како треба и знам да ће публика доћи'“, присећа се Софронијевић.

Од једног до четири концерта на Ташмајдану

Сумња да ли ће публика заиста доћи нестала је 3. јула, када је, како описује Софронијевић, готово цео Ташмајдан певао Радосављевићеве песме.

„Тај 3. јул је био нешто невероватно, један феномен где је цео стадион певао скоро све песме. Ми смо се толико одушевили и, наравно, после смо заказали још један концерт, па још један, и још један“, наводи Софронијевић.

Тако је један планирани наступ прерастао у четири концерта.

„Никада нико није имао четири концерта везано на Ташмајдану. Ацо Пејовић, када је био филм Тома и та прича, имао је три концерта, а сад Миланче има четири. То је апсолутни рекорд у Београду за Ташмајдан“, истиче Софронијевић.

Радосављевић признаје да је и раније добијао понуде за концерте, али да није имао довољно поверења у њих. Са Софронијевићем је, каже, било другачије.

„Јесте, он је поверење. Поверење сам имао. Ја сам имао понуда раније, да вам кажем, али некако ми је то све било сумњиво. Све сам очекивао да дође прави, и као да ми је неко одозго рекао: 'Доћи ће прави, кад-тад'“, каже Радосављевић.

Истиче да после толико година на сцени његов мотив није материјална корист, већ жеља да заокружи и потврди свој рад.

„Мени није ни стало да се обогатим, да будем неки пребогат човек. Мени је стало да потврдим оно што сам радио 65 година. Ја од 1961. године живим од музике, певам и свирам, све до вечерас. Мени је стало да потврдим, да не кажу људи: 'Био је тамо неки шарлатан'. А ја сам озбиљан музичар“, наглашава Радосављевић.

Подсећа да иза великог броја песама не стоји само као извођач, већ и као аутор.

„Све су то моје песме које сам ја стварао, правио, па и у текстовима сам учествовао“, додаје Радосављевић.

Софронијевић: Српску двојку ставили смо у врхунску продукцију

За Софронијевића је музика Миланчета Радосављевића део аутентичног српског народног музичког наслеђа, које је утицало и на његово професионално формирање.

„То је та аутентична српска народна музика која је раме уз раме са музиком коју су правили Тозовац и Шабан Шаулић, наше највеће легенде српске народне музике“, истиче Софронијевић.

Сматра да Радосављевићеве песме дуго нису биле представљене публици на начин који заслужују.

„То су фантастични текстови, прелепи форшпили, аранжмани, музика коју је он сам писао. Важно је било да ту српску двојку ставимо у врхунску продукцију, на врхунску бину. То никад није било“, наглашава Софронијевић.

Радосављевић каже да му је управо велики оркестар дао нову енергију на сцени.

„Добио сам велику снагу од оркестра и од Софре и добио сам неку моћ. С друге стране – публика, она коју ја заслужујем. Пре него што смо почели да радимо, рекао сам: 'Видећете моју публику‘. Морам да се похвалим, имам најбољу публику. Публика је фина, никакви ексцеси нигде, ништа. Сви су певали са мном“, каже Радосављевић.

На концертима га, додаје, редовно прати и супруга.

Софронијевић наводи да избор песама и редослед наступа договарају заједно, водећи рачуна о томе да песме добију савременији звук, а да не изгубе оно по чему су препознатљиве.

„Ја сам мало препаковао аранжмане, направио мало модернији приступ свему томе, као што сам радио и у емисији 'Мајстори за душу'. Миланче и ја смо добили стотине порука: 'Хвала вам што смо ово доживели, што уживамо, што делимо љубав, што се сећамо тих старих, давних, лепих времена и што ширимо љубав кроз нашу прелепу музику'“, закључује Софронијевић, на крају гостовања у Београдској хроници.