Моцартов Реквијем на отварању 60. смотре уметности „Мермер и звуци“

Свакако не постоји познатији opus ultimum од Моцартовог Реквијема. Дело је популарност стекло делимично и због тајанственошћу обавијеној легенди о његовом настанку. Но, поред маштовитих, апокрифних верзија о непознатом гласнику, заогрнутом сивим плаштом, који од Моцарта поручује дело за анонимну особу, стварне околности настанка Реквијема сасвим су тривијалне и свима познате.

Радећи стално, у недостатку времена, већ пољуљаног здравља, имајући пред собом одлазак у Праг ради извођења Дон Ђованија и премијере Титовог милосрђа, порученог за краљевско крунисање Леополда Другог, као и премијеру Чаробне фруле у Бечу, Моцарт је, опсесивно био обузет поруџбином да напише ово дело, које је, због честих кошмара од грознице, инстинктивно предосећајући крај, назвао својом самртном песмом.

На заглавље партитуре Реквијема као датум завршетка композиције ставио је 1792, надајући се да ће је дотле финализовати. Али није успео.

Преминуо је 5. децембра 1791. године. Комплетно је завршио ставове Интроитус и Кyрие, као и вокалне деонице и континуо за секвенце: Dies irae, Tuba mirum, Rex tremendae, Recordare и Lacrimosa, са назнаком оркестрације и скицама завршног одсека Реквијема. Дело је, по налогу Моцартове удовице Констанце, која је тиме осигурала исплату поруџбине, довршио његов ученик Зисмајер.

Иако је мистерија поручиоца дела данас решена, мистика коју је оно са собом носило дало му је печат вечности. Иако је у питању Реквијем, ово је једно од најпопуларнијих дела музичке историје уопште.