Себи за душу, Чивијаши прославили музичку Нову годину

На сваких стотину становника по једна кафана, између два Светска рата 150 у некадашњем „Малом Паризу“. И прва сијалица у Шапцу засијала је међу коцкастим столњацима, а од чувених Цицварића и Васе Андолије, и до данас је остало чивијашко боемско и музичко наслеђе.

„Шабац има велику традицију а музичари имају велику душу. Нама Деда Мраз стиже онда када ми пожелимо, јер увек смо на другим местима када је прави Деда Мраз“, истиче Стеван Поповић.

Право време за Нову годину – нерадна средина недеље. Фебруар још бољи јер, са истањеним новчаницима после свих славља, музичари кажу до музике,  осим њима, ником није.

„И свадбу смо морали да правимо у среду, јер ко би нам дошао кад сви викендом раде...“, каже Ивана Петровић.

Зоран Пантић Панта открива да је сваку Нову годину, осим 90. коју је провео у војсци са друговима у ЈНА, дочекао на сцени са својим колегама.

Смењивали су се ритмови и оркестри, колегијалне жеље, неким испуњене после више деценија.

„Знамо се тридесет година, а први пут ми свира на увце“, наводи музичар Никола Марковић Гиба.

Од виолине, бубљева, клавијатура до трубе, од тамбураша, рока до фолка, чула се и оперска арија Бојана Величковића.

Драгољуб Стевић Гаги сматра да само Чивијаши могу да направе такав музички микс, додајући да је једноставно реч о лепом споју неспојивог.

Колико стотина их је спојено на шабачкој музичкој сцени, кажу не знају, али су сигурни да свако од њих зна бар хиљаду песама. И као по правилу – то што другима свирају, не слушају за своју душу.