Спаравало: Ми смо зависници од свирања

У паузи рада на другом албуму, виолиниста Дејан Спаравало каже за Танјуг да остају на рути коју је Кустурица одредио још на почетку њихове каријере, пре 17 година, с тим „што су се помакли степеник-два даље и направили мало модернији звук“. Додаје да су песме настајале у међувремену, између турнеја и свирања на фестивалима.

„Ми смо перманентно на турнеји, имали смо разређене концерте док је Емир снимао филм. Имали смо мини-турнеју по Јужној Америци, свирали смо у Мексику, Аргентини, Чилеу, Уругвају. Пре тога у Русији, Италији, Шпанији, Француској, стално смо негде и стално у гужви између турнеја, фестивала. Сада смо у процесу снимања новог албума и све време снимамо и док траје фестивал. Надам се да ћемо успети да до краја месеца приведемо крају снимање“, каже Спаравало.

Због многобројних обавеза око филма, монтаже, сада и „Кустендорфа“, Кустурица ће у студио ући на крају.

„Он прати снимање, извештавамо га, повремено сврати да провери да ли је то још на добром путу, да нам смернице“, рекао је Спаравало и открио да је рад са Кустурицом ужасно напоран.

„Он је човек који 'види иза кривине'. Оно што ми не видимо, он види. Када нам он саопшти неку своју идеју, помислимо 'о чему овај човек уопште говори', али схватите на крају да је био у праву. Тако је и са филмовима, када крене да снима, сви се питају где ће их то одвести, међутим, по правилу одведе на право место“, нагласио је Спаравало.

Подсећа на то да су почели да свирају тако што их је Кустурица позвао да направе једну песму за његов филм Црна мачка, бели мачор.

Написали су музику за цео филм, па су на предлог великог пријатеља Андрее Гамбете да свирају на концертима „скрпили“ за почетак неки репертоар, који је био пола музика из филма, пола музика „Забрањеног пушења“, па су преводили песме на енглески и немачки и „деловали као да су с Марса пали“.

„Онда смо прилагођавали све што нам је пало на памет и звук се креирао постепено. Следећи Емирове смернице – хајде да буде други колорит, па да имамо џез саксофонисту, да комбинујемо жанрове, дошли смо до чудне фузије за коју смо установили да се људима допада. Пошто нисмо знали како да окарактеришемо ту музику, она се званично, у продавницама це-деова, води под 'world music'. Када су нас питали како ми то зовемо, рекли смо 'унца-унца', и тако се и зове први албум“, испричао је Спаравало.

Свирали су широм света, сваке године одржали између 70 и 90 концерата, а публика свуда реагује исто и зна њихове песме.

„На било којој тачки планете где смо се појавили, људи су реаговали идентично: опуштени су, уживају, ту буде општа журка и, судећи по томе, може се рећи да је то једна врста психотерапије“, каже Спаравало.

Он сматра да људи који плате улазницу хоће да се фино проведу, а „не да изађе четири-пет најбољих музичара на свету, да полужмурећи проведу концерт и свирају идеално, као да слушате це-де“.

„Онда је лакше купити це-де и седети кући са пријатељима“, додао је виолиниста бенда „Но смокинг оркестра“.

„Када смо почињали да свирамо, од продуцената смо добили замерку да смо ми фијеста бенд, да смо супер на концертима, али се носачи звука лоше продају – што нама и није било важно. У међувремену су се цела светска сцена и издавачка индустрија промениле, це-деови малтене не постоје. Откад све може да се уради притиском на дугме 'download', оно што је пре 17 година била замерка, постало је наша предност“, нагласио је он. 

Спаравало каже да је његов највећи шок био на самом почетку каријере, када су стали пред 10.000 људи у дворани „Луна-парк“ у Буенос Аиресу и видели да сви знају текстове њихових песама. Потом, ту је био и наступ на фестивалу „Вудсток“ у Пољској, на коме је, према процени организатора, био један и по милион људи.

Некако по правилу, већи успех имају у свету него у Србији, те Спаравало не може ни да се сети када су последњи пут имали концерт у Београду.

„Нашем народу увек буде касно телефонирано да је нешто добро. Као што су фармерице, најлон-чарапе, дискови, плоче, касете и рокенрол дошли овде са закашњем од 15-20 година, тако су некад и Емирови филмови морали прво да се верификују вани, да би се овде регистровали. Када се нама каријера заврши, проћи ће пет-шест година, па ће онда овде схватити да је то добро. То није случај само са нама, нити само са музиком“, приметио је он.

Следећи концерт имају 7. фебруара у околини Женеве, онда следи пауза, па у марту иду на турнеју по Кини, Јапану, Аустралији, Новом Зеланду, где ће одржати укупно осам концерата. Свирали су већ у Аустралији и Кини, али их први пут очекује публика у Јапану и на Новом Зеланду.

„Напорни су путеви када идете на друге континенте, али сама идеја да ћете отићи негде и свирати чини тај пут лакшим. Ми смо зависници од свирања. Људи који се баве овим послом су нека врста егзибициониста, али то нама овисницима пружа невероватну адреналинску терапију, тако да смо ми навучени. Претрпите и 15 сати лета само да бисте свирали“, истиче Спаравало.

Бити музичар, путовати по свету и делити своју музику са људима са свих крајева планете, за Спаравала је најдивнија ствар. На својим путовањима упознају најразличитије бендове, па оне који су им интересантни, који нису конвенционални и мејнстрим, доведу на „Кустендорф“.

„Покушавамо у својој музици да направимо отклон од свега што је мејнстрим и све бендове који нису на линији мејнстрима, већ ближи нашем виђењу тога како би требало да музика, уметност и живот изгледају – ми доводимо у Дрвенград“, закључује Спаравало.