Представа „Српској омладини, Димитрије Туцовић“ најбоља на 9. позоришном Нишвилу

У Нишу је проглашењем награђених завршен такмичарски део деветог по реду, интернационалног Нишвил џез позоришног фестивала, где је изведено осам представа из Америке, Италије, Грчке, Финске, Црне Горе, Македоније и Србије.

Још једно узбудљиво, жанровски шаролико, изазовно, естетски вредно и политички освешћено издање главног програма позоришног Нишвила је успешно завршено.

Стручни жири је представу Српској омладини, Димитрије Туцовић Пулс театра из Лазаревца прогласио најбољом у целини.

Продукцијама Лети, лети из Финске и Делиријум тременс из Северне Македоније додељена су признања за најбоље коришћену музику.

„Награђена српска представа која говори о тренутној политичкој ситуацији у Србији кроз историјску визуру била је веома потресна. Публика је реаговала веома искрено, из дубине свести“, каже Танис Ковалчук, глумица и чланица жирија Нишвила.

„Мислим да смо урадили посао што се тиче развоја публике. Када се сетим, од 2017. године, када смо кренули и када сам ја трчала по публици и утишавала људе, ми имамо већ, од прошле године значајно се види, а ове поготово, да је веома велика концентрација, посећеност добра“, истакла је Маја Митић, глумица и уметничка директорка Нишвил џез театарског фестивала.

Финску представу Лети, лети, нишка публика је дочекала са несвакидашњим овацијама, због духовитог, живог, шокантног и катарзичног одраза тескобе у савременом свету.

Крај такмичарског програма је обележио и наступ Корифеј театра из Колашина, представом Јелена Савојска у режији Зорана Ракочевића. У прецизном и наглашено поетском облику, она преплиће интимно и политичко, у приповести о овој црногорско-италијанској хероини.

„О Јелени се више зна из једне гусларске пјесме него из конкретних историјских чињеница. Наравно, подаци не кореспондирају једни са другима, реални и гусларски“, наводи редитељ Зоран Ракочевић и додаје да су представом направили један поетски приказ Јелене Савојске.

Естетски и етички значај позоришног Нишвила из године у годину расте, потврђујући важност употребе музике у позоришту, као простора освешћивања снова и маште, најчешће потиснутих у тврдом материјализму нашег времена.