„Бечки роман“, прича која је Великића приморала да је напише

Апсолутна сигурност је једно измишљено стање, а када благост недогађања почне да припада неком другом пејзажу, то што смисао измиче, не значи да не постоји.

И то нам Бечким романом Драган Великић показује у причи о младом психијатру Павлу Марићу који је оптужен за покушај тровања колега на једној бечкој клиници.

Потрага за смислом чина оптужбе, аустријског правног система, смислом осуде неме већине, која се храни лажима и тако брани од другог и другачијег, гради овај трилер, који писац није планирао да напише. Али догодило се нешто што је иницирало и послужило као предложак за ову бечку причу.

„Ваља напоменути да се то догодило пре четири године у време короне када је цео свет био другачији, прегрејан и мени сада, са ове дистанце од четири године, то што се догодило делује као један фантазмагорични сан. Дакле, та књига, када се догађај догодио, морала је бити написана“, каже аутор романа Драган Великић.

Бечки роман је и роман о родитељству. О оним нитима које нису исплетене речима и нечујним нитима вапаја главног јунака који је, кријући природу свог емотивног односа са колегом, чувао представу о себи пред оцем, а колеги омогућио улогу жртве, коју ће он савршено одиграти. Зато је важно схватити да деца нису наше копије.

„И у том смислу најважније је омогућити им слободан избор, а истовремено не притискати их. То је велика грешка коју сви родитељи чине“, објашњава Великић. 

Колико је стварни живот био предложак за Бечки роман? Његови јунаци наметнули су се писцу из његове претходне књижевности, из романа Северни зид од пре тридесет година. У том делу, млади пар деведесетих се исељава за Беч. На последњој страници романа њима се рађа син, који је ево постао главни јунак Бечког романа.

„Када дубоко промишљамо одређену тему ми постајемо на неки начин, без мистификације, и власници одређених судбина“, нагласио је Великић.

Небројано је много почетака, а судбина је увек на путу.