Изложба Александре Домановић у Бечу – привлачи хумором, а суочава са озбиљним политичким питањима

Скулптуре Александре Домановић имају нечег веселог. Оне остављају утисак уметности као позитивне утопије. А за то је потребна посебна вештина, јер савремене уметности пре имају нешто са страхом, пропасти и дезинтеграцијом културе, него са обећањем да ће све бити у реду, само ако људи вредно раде на себи.

„Истина, доста њених радова око себе шири ауру среће. Она има способност да привуче посматраче нудећи им лако препознатљиве референце из популарне културе – фудбал, научна фантастика, играни филмови, медицинске технологије и слично. Све су то ствари са којима се људи срећу у свакодневици. Хумор је њена главна стратегија, али оног момента кад освоји пажњу људи, суочава их са великим политичким питањима нашег времена“, објашњава директорка Кунстхале 1, Мишел Котон.

Од студија графичког дизајна пре двадесетак година, Александра Домановић је изградила успешну интернационалну каријеру. Користи нове индустријске технологије, уз оне старије, као ткање и таписерију.

На овој је симболички импринт општине Нови Сад из деведесетих, са четири службена језика коришћена у контакту са странкама. Ту је Тито, позлаћен и измењен. Мотив који се као рефрен понавља је „Београдска шака“, прва бионичка рука на свету, конструисана 1963. године у Институту „Михајло Пупин“.

„До тог мотива сам дошла преко научнице коју сам срела у Љубљани, Борка Јерман Блажић, она је 1989. године регистровала домен „www.yу. Кад сам разговарала са Борком она ми је причала како је Југославија била напредна у науци и да је била прва социјалистичка земље са интернетом. Кад сам је питала која су друга постигнућа у Југославији рекла ми је за кибернетску шаку из Београда – то је мени било фасцинантно“, истиче уметница.

„Александра Домановић третира актуелне глобалне теме – национализам, родни идентитет, неравноправност, и користи широки распон форми и материјала. Њени наративи се непрестано крећу између макро и микро плана, много је аутобиографског“, наводи Мишел Котон.

„Ушла сам у разред и један дан је изнад табле била мапа Југославије, следеће године мапа Словеније. Једне године је био Тито над таблом, идуће више није. И то мени никад није било јасно шта се ту догодило. Имала сам једну учитељицу у основној школи која нас је учила словеначки и српскохрватски језик и она је имала кратку косу. Мени је личила на Тита. Ја сам мислила ако би Тито био жена онда би изгледао овако и некако се то стопило“, каже Александра Домановић.