Ана Ристовић добитница награде „Васко Попа"

Дародавци новчаног износа су „Сензал капитал", власника Радета Ракочевића, Београд и Град Вршац. Награда „Васко Попа“ додељује се 29. пут за најбољу новообјављену књигу песама на српском језику, у току конкурсне године, као и за избор који садржи релевантан обим нових песама.

Награда „Васко Попа” има за циљ да афирмише савремену српску поезију, уважавајући доприносе Васка Попе и његово непроцењиво служење модерној песничкој речи.

Досадашњи добитници сведоче о високом угледу Попине награде будући да су међу најзначајнијим актерима послератне модерне српске поезије од Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Боре Радовића, Радмиле Лазић, Душка Новаковића, Драгана Јовановића Данилова, до Бојана Васића, Стевана Брадића, Тање Ступар Трифуновић...

Награда се састоји од Повеље с Попиним ликом, рада академског сликара Милана Блануше, и новчаног износа.

На конкурс су пристигла 59 наслова изашла 2023. Жири је након три седнице донео једногласну одлуку да се награда додели Ани Ристовић За наслов Ту, чији је издавач „Архипелаг", Београд.

Ана Ристовић (1972, Београд) завршила је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Објавила је књиге песама: Сновидна вода (1994), Уже од песка (1997), Забава за доконе кћери (1999), Живот на разгледници (2003), Око нуле (2006), П. С. (изабране песме, 2009), Метеорски отпад (2013), Нешто светли (изабране и нове песме, 2014).

Њене песме су превођене на бројне језике и заступљене су у више домаћих и страних антологија, а појединачне књиге су јој преведене на немачки (So dunkel, so hell, 2007, превод: Фабјан Хафнер), енглески (Directions for use, 2017, превод: Маја Тереф и Стивен Тереф), словеначки (Življenje na razglednici, превод: Јана Путрле и Урбан Вовк), словачки (Pred tridsiatkou, 2001, превод: Карол Хмел), мађарски (P.S., Versek, 2012, превод: Роланд Орчик, Бенчик Оршоља) и македонски језик (П.С., 2016, превод: Никола Маџиров).

Добитница је „Бранкове награде“; награде „Бранко Миљковић“ и награде Сајма књига у Игалу; немачке награде "Hubert Burda Preis“ за младу европску поезију (2005); награде „Милица Стојадиновић Српкиња“ (2010), као и „Дисове награде“ за целокупан песнички опус (2014).

Поред тога што пише поезију, преводи са словеначког језика, с којег је до сада превела више од двадесет књига савремене словеначке прозе и поезије. Живи у Београду.

О збирци Ту

Збирка песма Ту доноси снажно и континуирано низање песама, са унутрашњом организацијом која почива на груписању засебних мотивских целина. Књига се креће кроз различите просторе, спољашње и унутрашње, почевши од Корчуле и Јадрана, преко Београдских улица и станова, соба и тераса, тржних центара, апотека, продавница и пијаца, школа и игралишта, па аеродрома, са кога стижемо у Кину, у Хонг Конкг, у Вухан, па се враћамо назад до Београда, кроз празне пандемијске улице, током лета и јесени, дана и ноћи, кроз сан и јаву, да би се поново нашли на месту нашег поласка, на Јадрану, и коначно ступили у саму песму.

Читав овај низ локација указује на проблеме везане за тај фамозни прилог „ту“ из наслова збирке, јер лирски субјект који нам се обраћа опстаје у непрестаном одласку и доласку, као и у протоку времена који се никако не може зауставити. Једноставно говорећи, све песме у овој збирци покушавају да разреше енигму присуствовања, значење тога „бити ту“, овде и сада, поготово ако су они наше овде и сада, смештени у ужи или шири географски простор наше земље у њеном актуелном историјском тренутку.

Датом задатку поезија Ане Ристовић, у овој, као и у претходним збиркама, не приступа из неке мутне метафизичке раздаљине, већ полази од онога што нас непосредно окружује, од људи и њихових поступака, простора који су настанили, емоција које их испуњавају и воде, као и живог и неживог света. Она је изградила своје место у обичном, најобичнијем свету свакодневице, у коме проналази скоро све своје метафоре и поређења, све своје загонетке и разрешења, стрпљиво чекајући да песничка мудрост проговори из онога што нам је тако близу да га више и не примећујемо („Биће то најважнији дан / у твом животу / а у њему се неће десити / ништа посебно“, стр. 22).

То такође значи да је њена поезија на један фундаменталан начин поезија опажања, заснована на дубокој и непоколебљивој вери у овај свет, испуњен свим његовим тривијалностима и ситницама, обичностима и баналностима. Њен поглед је зато егалитаран будући да свим овим појавама додељује једнако достојанство пажње, проналазећи у њима њихову обичну истину, која постаје основ њихове лепоте.

И са овог становишта, значење тога „ту“ се појављује као опасност и као шанса: опасност од губитка нашег личног, непоновљивог постојања и шанса да се оно упркос свим индивидуалним и колективним претњама успостави и одбрани. Она зато врло добро сагледава парадоксе који нас непрестано одвраћају од нашег „ту“: попут радног века, који прети да прогута читаве наше животе („Постоји ли онда неки други век / сем оног на сваких сто година / и радног? . . . Љубавни век се не помиње“, стр. 78); сукоба који дале људску заједницу на основу фантазија заснованих на пореклу („Корење се не расправља / Корење се увек преплиће“, стр. 77); немилосрдне логике потрошачког друштва која производи незаситу глад за робама, а истовремено ускраћује средства да се ова глад задовољи („Деца се шетају кроз тржне центре / са стодинарком у џепу осталом од ужине / њом не могу да купе ни милкшејк у McDonaldsu“, стр. 42); и коначно, масовне естетике, у виду потребе да се све „улепшава“, што такође значи фалсификује – предмети и појаве, мисли и речи, односи међу људима, бол и смрти („Ви упорно желите да живите цветни аранжман“, стр. 94). Сви ови парадокси одвраћају нас од сучељавања са оним оним најобичнијим, од чега се састоји наш живот.

Наспрам њих налази се поезија, као могућност и стратегија повратка нашем „ту“, будући да нас једино она увежбава да га истински сагледамо. Као таква поезија је необична моћ – налик на коња са који се „црвени под месечином“, који живи са песникињом и ноћу излази на терасу, а кога нико осим ње не успева види – али он није просто невидљив, него постоје људи, постоје родитељи који деци бране да га посматрају („Мама и тата им нису дали / опасно је по мраку“, стр. 106). Поезија нас, дакле, учи да у маси појава које нас окружују постоји нешто што нам измиче, „ту“ пред нама, поред нас, са нама, а за шта нам је потребна храброст да бисмо га угледали, потребно је и мало побуне против забране и разборитости оних који наводно знају боље. Поезија нас на то подсећа, она чува сећање и обнавља у нама ватру погледа. И у овом времену на чијем се хоризонту назире апокалиптични пламен, поезија и даље чека да прихватимо њен позив, ту је у збирци Ане Ристовић. Зато сматрамо да заслужује награду коју смо јој доделили, наводи се у Образложењу жирија.

Награда ће бити уручена добитници 28. јуна 2024. године, у Градској кући Града Вршца у 12:00 часова. О избору су одлучивали Драган Проле, Марија Шимоковића и Стеван Брадић, председник.