Немачки поглед на роман српске ауторке Милице Вучковић „Смртни исход атлетских повреда“

Роман Смртни исход атлетских повреда је у марту објављен на немачком језику у преводу Ребеке Цајнцингер. Ево како о њему и сусрету са ауторком Милицом Вучковић пише новинар Франкфуртер алгемајне цајтунга, Лука Вацгец.

Психолошка студија случаја

Роман Милице Вучковић Смртни исход атлетских повреда је у оригиналу објављен 2021. и доживео је велики успех у њеној српској домовини, пре свега међу младима. Можда баш и због тога што не посеже за великим параболама, поентама и апстракцијама. То је психолошка студија случаја.

Приповеда о пропасти средовечне жене по имену Ева. Расла је у београдском предграђу, мајка је није волела, излази из везе са досадним Томиславом, с дететом и послом који је не испуњава.

Самопоуздања нема – саму себе описује као „половњачу“. Заљубљује се у писца Виктора и обожава његову мужевност, пушење цигарета и велике говоранције о друштвеној критици и феминизму. Он се убрзо показује као један од најодвратнијих антихероја (…), као негација свега позитивног: лицемер, насилник, нарцис, лажов и преварант који вара, пре свега, самог себе.

Када дође с њим у Немачку, где он дању ради на грађевини, а ноћу на свом великом књижевном успеху, све више постаје жртва његове емоционалне, а касније и физичке тортуре. Од несигурне, али колико-толико функционалне жене, претвара се у олупину – изубијану, злостављану и зависну од алкохола.

Еви не успева да се ослободи из његових канџи. Идеалисти би то назвали антифеминистичким, дефетистичким; реалисти вероватно психолошки веродостојним: у такве везе не упадају било какви људи. Они имају предисторију. Управо о томе ауторка и пише.

Без уобичајене „балканске егзотике“

Милица Вучковић, рођена 1989, заправо је сликарка. Докторирала је на тему утицаја друштвене припадности на рецепцију уметности и излагала своја дела на око десет самосталних изложби. Дуго пише поезију, а 2017. у Србији објављује свој први роман Болдвин, о јунакињи која постаје алкохоличарка како би се прилагодила патријархалном друштву.

(…)

Из југоисточне Европе на немачко говорно подручје најчешће долази оно што се може описати као књижевна „земљописна студија“: приче о рату, насиљу, екстремима историје и стварима за које се верује да постоје само „тамо негде“. То се људима допада – због често високе естетске вредности те књижевности, али сигурно и због подсвестног „рефлекса егзотике“.

Вучковићева то зна. Прича о читању у Бечу, где је, после једне ауторке с Блиског истока, дошла на ред са својим романом – и о уморним изразима лица публике на којима је прочитала када су чули њено име: „Супер, још једна књига о рату“. Писци с Балкана, каже она, свесно играју ту улогу жртве, јер то на Западу пролази, иако младе људе више не занимају потреси деведесетих.

Освежавајуће је да, за промену, из Србије на немачком излази текст са европском, савременом, причом, која се исто тако могла одиграти у Берлину, Паризу или Њујорку. Ипак, у роману има и оног специфично српског. Тако он баца и социолошки поглед на мигрантска окружења у Немачкој, у којима често влада несигурност, на то како људи остављају своје снове код куће и никада се до краја не уклопе.

Ограничена периферија српских градова чест је топос, као и фолклор са „балканоидним“ мушкарцима, како их Милица Вучковић назива, којима, поред боди-билдинга, тетоважа и алкохола, до савршене мушкости недостаје само још да им се повремено „откачи“ рука.

На крају, роман је и прича о ћутању, у друштвима која се још живо сећају времена када је било уобичајено или чак долично да те партнер туче. Тим стидом бавили су се многи југословенски писци, а најистакнутији међу њима свакако је Црногорац Миодраг Булатовић, некада често превођен на немачки.