Она се зове Лидија Дедуш и као мала је била заљубљена у мађионичара

Да, сви смо понекад срећни и понекад тужни, неко је усамљен, као што је она у неким тренуцима.

И себи је лепа када се погледа у огледало, а онда ружна и гоји се и скида килограме, једе модерне нискокалоричне оброке па навали на мајонезе и брзу храну. Открила је и нову реч која описује још једну њену особину "прокрастинација".

Звучи баш научно а значи, објашњава нам "оперем пола суђа, другу половицу оставим за сутра, онда ме опет чека половица за сутра. Прање суђа у мојој кући је mise en abyme..."

Прошла је и резање десни, неверу мушкарца, равнање кичме, школу за извиђаче... Јасно вам је већ, насмејаће вас Лидија и горко и слатко и биће вам добро због тога. И све то стаје у стихове који одражавају слику савремене поезије.

Једна од битних одлика је баш то, интроспективна тематика, лична осећања, унутрашње борбе и идентитетска питања.

Она се облачи у црно па неки мисле да је даркерка, неки је питају да ли жали за неким, а она не жали за људима већ за белим медведима, што телевизија приказује мусаву и гладну децу, што у аустралијским пожарима страдају коале, што нека деца немају родитеље, што постоје људи који не читају...

Схизофренија squash-лоптице на путањи од рекета до зида

Друштвена ангажованост се подразумева у поетском стваралаштву нашег времена, а Лидијин начин је сасвим посебан.
Ужасава се оних који јој саветују да користи метафоре, није је брига (мада она то грубље каже јер јој псовке нису стране) за алегорије, синегдохе и не бежи од општих места.

Дакле, сама дефинише своје стваралаштво. Једноставно. "...свој бих текст стилски одредила као тијело у сталном кретању између класичног и сувременог наратива. нешто као схизофренија squash-лоптице на путањи од рекета до зида."

Често сам професионално у анкетама или приватно питала људе када су последњи пут казивали стихове и углавном је одговор исти, да не памте а такође и разлог "зато што и нема стихова које могу да цитирају и нема риме."

Да, данашња поезија је слободна у изразу и у форми. Ретко ћете пронаћи традиционалну риму и строга метричка правила. Слободан стих влада.

Финим сарказмом подсећа ауторка на друштвене феномене и масовне појаве свакодневице у којима предњаче дубокоумни савети за поправљање свих животних кварова. "у часопису за жене писало је: морате вољети себе. стала сам пред огледало и говорила си: лидија дедуш мораш вољети себе, воли се, воли се, воли се. поновила сам то још три пута, па још пет пута. највише пута сам поновила након бутеље бијелог вина. након тога сам плачући заспала." 

Мала слова

Само да знате, мала слова на местима где треба да буду велика део су њеног експериментисања језиком, што је још једна одлика поезије данас.

Има ту и мало историје на њен начин. "играм неку игру с коцкицама, све више времена проводим у кући, није ми овако било од кад сам дванаест сати дневно играла тетрис, послије тетриса био је тарзан, па инспектор богеy, па солитер, па флипер. сад укључим коцкице и мозак почне да лута."

Она једина у чекаоници код зубара чита поезију. А ви, шта читате?

Почиње месец у којем обележавамо Светски дан поезије који се захваљујући песничком залагању продужава на дане у славу стиха. Довољан разлог да прочитате добру књигу поезије. Име јој је исто као и ауторкино. Лако за памћење, лепо за читалачко уживање.