"Посвећујем вам своју тишину" - Марио Варгас Љоса, сеизмограф душе перуанске

Није ово књига коју читате без предаха јер морате да знате шта ће бити на следећој страници.

Напротив, задржаћете се на сваком реду јер овде је све што Љоса јесте, мајстор романсијерске структуре, обновитељ стилских и наративних могућности хиспаноамеричке прозе, есејиста, сјајан познавалац друштва и политичке сцене чији је активни учесник.

"Писати роман", говорио је, "чин је побуне против стварне стварности, њено замењивање фиктивном стварношћу коју ствара романописац."

Какву музику су свирале Инке?

Занимљиво питање поставља писац и претпоставља одговор: "Биће да су то биле војничка музика и игра, како би народ научио на послушност: ратнички, колективни израз, а не естетски."

Током три века колонијално друштво Перуа било је дубоко подељено. Музика је била његов одраз. Буржоазија и аристократија слушале су шпанску музику и уз њу плесале, Индијанци своју тужну, такође подељену, на планинску и приобалну.

На међи XIX и XX века, "музички оци нације" све су променили. Њима је Љоса посветио ове странице.

С јаким разлогом. Креолска музика рођена у забаченим улицама најсиромашнијих делова Лиме ујединила је све Перуанце.

Њен највећи познавалац и колекционар је Тоњо Аспилкуета, "сеизмограф што мери вибрације националне душе".

Пренемагање је перуанизам

Уместо поштовања интелектуалних кругова престонице добија само место на страницама петпарачких часописа. Љоса исправља неправду и сада је на страницама књиге.

Једне вечери Тоњо креће да слуша Лала Молфина, новог гитаристу на сцени. Одмах препознаје сјајан музички таленат. У свом тексту предвиђа му блиставу каријеру, али убрзо сазнаје да звезда виртуоза није засијала, напротив, умро је у анонимности у једној болници.

Ту неправду исправља Аспилкуета. Креће на пут у срце земље подстакнут питањем: Како је могуће да је такав великан остао непознат широкој јавности?

Пише Лалову биографију, причу о његовом животу истовремено пишући о животу Перуа, о његовој култури и креолској музици, критички приказ једног друштва. Открива ђубриште на којем почиње Лалов живот, беду која је пратила "генија акорда".

Ово је прича и о звездама перуанске музичке сцене, о љубави али и о језику. Ако вам је појам "пренемагање" увек звучао погрдно ево занимљивог момента у осврту на шпански језик који се говори у Љосиној земљи.

"Huachaferia или "пренемагање" је перуанизам. То је поглед на свет, истовремено једна естетика, начин осећања, мишљења, уживања, изражавања и суђења о другима. Перуанска варијанта кича."

И кич може да добије другачије значење.

"Једна особа је кичаста када опонаша нешто што не успева да досегне и прави карикатуру од естетских узора." Huachaferia не изобличава никакав узор јер је то по себи, објашњава Љоса. Не деформише естетске моделе него их успоставља. У добром народном валцеру се подразумева.

Бар мала доза неопходна је за музичко уживање, објашњава аутор. Ове странице Љосине посвете личне тишине права су доза литерарног уживања.