Повратак деведесетих: Носталгија за временом пре дигиталног доба

Свака генерација замишља себе као културно напреднију од претходне и чуднију од оне која долази после ње, да парафразирамо Џорџа Орвела. Генерација „икс" није изузетак. „Чинило се да се нешто дешава“, пише Џарвис Кокер, фронтмен групе „Палп", у каталогу изложбе Деведесете: уметност и мода, која је ове недеље отворена у галерији „Тејт Бритен". „Нешто добро. Чинило се да неки чудни људи преузимају ствар у своје руке", написао је Кокер, а преноси Гардијан.

Изложба, чији је кустос Едвард Енинфул, бивши уредник британског издања часописа Вог, део је ширег културног повратка деведесетих.

Од бритпопа до телевизијских хитова

Песма Wonderwall групе „Оејзис" овог лета постала је незванична химна домаћина Светског првенства у фудбалу у Великој Британији, након што је прошлогодишња повратничка турнеја бенда распродата. И „Палп" је управо завршио светску турнеју.

Роман Ирвина Велша Трејнспотинг из 1993. године претворен је у мјузикл. Није изненађење ни то што је исто доживела љубавна прича Један дан, смештена у деведесете, која је нову публику стекла захваљујући „Нетфликсовој" серији из 2024. године.

Серија Љубавна прича, која у фикционализованом облику приказује трагичну везу Џона Ф. Кенедија Млађег и Керолајн Бесет, оборила је рекорде гледаности на стриминг платформама. Култна драма Овај живот сада је доступна на платформи Би-Би-Си-ја.

Вог је деведесете описао као „деценију којој се мода најчешће враћа“.

А то није све. У сезони за 2027. годину, лондонски Национални театар најавио је две нове представе које славе „оптимизам“ деведесетих. Једна ће бити драматизација успона Џона Мејџора до места британског премијера, аутора Џејмса Грејема, док ће друга, коју потписује Моира Бафини, приказати догађаје који су претходили Споразуму на Велики петак из 1998. године, кључном за мировни процес у Северној Ирској.

Деценија оптимизма и културне слободе

Управо је тај осећај оптимизма, чини се, у основи данашњег препорода деведесетих. У периоду између пада Берлинског зида и рушења кула Светског трговинског центра у Њујорку, демократија, економија и креативност су цветале – барем за неке, пише Гардијан.

Млади британски уметници, познати као Јанг Бритиш Артистс, и бритпоп поставили су Уједињено Краљевство на мапу савремене културе. Обични људи могли су да постану поп звезде, модни дизајнери и награђивани уметници. Фотографије из модних часописа уздигнуте су на ниво уметности, а Кејт Мос постала је лице епохе.

Одважна, младалачка и „стварна“ – таква је била културна слика Британије тог времена, позната под називом „Кул Британија“ (Cool Britannia).

Није зато чудно што је влада Нових лабуриста, након изборне победе 1997. године, брзо настојала да се повеже са овим културним таласом.

Гранџ естетика деведесетих често се тумачи као реакција на претераност осамдесетих, обележених политиком Маргарет Тачер. Ипак, како су показале прошлогодишње изложбе посвећене Лију Боверију и часопису The Face, омладинска контракултура развијала се већ током осамдесетих. Деведесетих је она постала део мејнстрима, наводи Гардијан.

Иза сјаја крила се и другачија стварност

Посматрана из данашње перспективе, „Кул Британија“ делује прилично усредсређено на Лондон и обележено елитизмом. Нити је живот био гламурозан за све.

Расизам, сида и сексизам чине важну позадину изложбе у „Тејт Бритену". Многе фотографије истражују шта је значило бити млада жена у времену када је слоган „моћ девојака“ (girl power) у креативним индустријама често био празна фраза.

Једно од најзначајнијих културних наслеђа тог периода јесте чињеница да уметнице које су тада стварале данас добијају велике самосталне изложбе. Међу њима је и овогодишња велика ретроспектива Трејси Емин у галерији „Тејт Модерн".

Носталгија за последњом деценијом аналогног доба

Овај повратак деведесетих, три деценије касније, не може се објаснити само такозваним „клатном носталгије“ – појавом да се култура циклично враћа естетици од пре тридесетак година, док утицајне личности попут Енинфула добијају прилику да поново обликују и представе сопствену прошлост.

Деведесете су биле последња деценија аналогног доба.

Носталгија за тим временом говори о чежњи за светом без паметних телефона, друштвених мрежа, селфија и стриминга. Људи су заједно гледали телевизију, слушали музику и плесали. За младе је то био период слободе, могућности и забаве.

Није тешко разумети зашто та слика привлачи генерацију „зед", која је одрастала у сасвим другачијем дигиталном окружењу.

Попут часописа који су некада настојали да ухвате дух свог времена, и тај свет је заувек нестао.

На прошлост се не осврћемо са бесом, већ са тугом.