Раскош Базилике Светог Марка: Крађе које су промениле појам крађе

Јакопо Комин (1519-1594) зван Робусти, зван Тинторето, живео је и умро у Венецији. Био је храбар, одатле Робусти. Тата је имао радионицу за фарбање свиле, одатле Тинторето (tingere, tinto). Био је прзница ниског раста, одатле надимак „Биберче“, али тај није ушао у историју уметности, само у градско предање.

Има неколико легенди о Тинторету, а све добро звуче и кад су непоуздане. По једној од њих, Тинторето је примљен у радионицу тридесетак година старијег Тицијана, одакле је избачен, отеран, шутнут, после само 10 дана. Једни извори тврде, зато што није знао да слика. Други, зато што је знао, и то боље од газде Тицијана.

Боље и горе је као више и ниже ствар процене. Тинторето је имао груби потез четкице, третирао је светло и сенке као масе и волумене, што је касније отворило пут за Каравађа, Ел Грека, чак и експресионисте прве половине двадесетог века. Он није употребљавао локалне фарбе (боје објекта по дањем светлу без сенке), што Тицијан јесте, барем у младости. Код Тинторета је све у трку, замотано у умбре од пепела и антрацит-бибера. Некад му фасаде горе до белине кости, иако је около мрак.

До славе у Републици Serenissimi је Тинторето дошао са циклусом о Светом Марку, Исусовом апостолу и писцу Јеванђеља. Историјски гледано, то су вероватно биле две особе или више, што је небитно за ову причу, јер се у њој не ради о биографији особе, већ о перцепцији једног композитног идентитета. У доба када је Тинторето добио уговор са лаичком Братовштином Светог Марка (Scuola Grande di San Marco), сваки Марко који се спомињао око Исуса и новозаветних књига, био је Свети Марко, један једини.

Тинторето је прво насликао свеца из античке легенде о робу. Роб је био хришћанин, провансалски газда на чијем имању је радио не. Иако му је било забрањено, роб је отишао да посети гроб Светог Марка у Венецији. Временски и наративни хаос треба занемарити.

По легенди, роб је био осуђен да му се избоду очи, одсеку стопала и здроби вилица. Казну је спречио Свети Марко који је долетео, главом надоле се као сврдлом забио у масу и осујетио егзекуторе. Роб којег је светина притисла на земљу је наводно Тинторетов аутопортрет, мало због црта лица, углавном због скраћене перспективе која фигури даје нешто патуљасто.

Свети Марко као заједничка именица

После легенде о робу, аристократска Братовштина Светог Марка је од Тинторета наручила наставак Марковог циклуса. Тема је била још захтевнија, политички и уметнички. Од сликара се очекивало да покаже на који начин се тело свеца, код смрти у Александрији 68. двоструко спасено, у Христу и од пагана, нашло спасено трећи пут у Венецији 828.

Прича је пуна крађа на неколико нивоа, директних, компликованих, временски немогућих, затим крађа украденог, крађа украдених крађа са церемонијалним враћањем украденог, али не сваком оштећеном. Главно питање је увек како се у уметности одсликавају политичка и државна моћ. Тај тип нарација је могуће исплести око практично сваког познатијег уметничког дела, или уопште објекта жеље, једино што у случају венецијанске Базилике San Marco такве приче добијају форму згуснутих историјских афоризама.

Главни метод, врло свесно употребљаван у Серенисими, је гомилање таутологија уз занемаривање материјалних и онтолошких разлика. На пример, кад се каже „Свети Марко“, то може да се односи на њега живог, на његов леш, његове мошти, његову главу (која је наводно остала у Александрији); може да се односи на Маркову базилику на Марковом тргу, на циклус мозаика о Марковом животу и још дужој и активнијој смрти, на Венецију као Марков град, на Марков атрибут лава, или на Коње Светог Марка на атријуму/нартексу Базилике Светог Марка.

Некад је тешко из прве схватити на ког Светог Марка од њих се мисли кад се каже Свети Марко, а и кад се објасни зна да постане незанимљиво.

Историјска Серенисима је зналачки манипулисала таквим психолошким механизмима унутар државног дизајна. Некад је Млетачка република од света узимала шта јој је требало, сада Венеција милостиво допушта свету да се бави њеним опстанком. Сигурно, савремена Венеција и тоне због најезде глобалног туризма. Свет реално сноси кривицу за њене невоље, али то не мења истинитост горње тврдње.

Свети Марко, украден и спасен

И други су пре Тинторета били привучени Александријом из првог века после Христа. Разумљиво, била је у групи четири изворне територијалне цркве уз Рим, Антиохију и Јерусалем.

Године 49. је апостол и еванђелиста Марко донео хришанство у Александрију, у кварту Баукалис подигао цркву и постао њен први бискуп. Онда је путовао до Рима и натраг, имао је и других обавеза као Петров преводилац и секретар. По Марковом коначном повратку у Александрију, пагани су, лепше речено припадници композитне грчко-римске религије, на дан 25. априла 68. ухватили бискупа, везали му омчу око врата и тако везаног га до смрти вукли и млатили штаповима по улицама Баукалиса. За крај су планирали да му тело спале на ломачи, у чему их је спречило приближавање страховите олује, па су хришћани успели да га сахране у гробници испод олтара његове цркве.

Како је миленијум и по касније Тинторето показао тај догађај на слици чији наслов на различитим језицима гласи проналазак, изношење, пренос, спасавање, крађа, извлачење тела Светог Марка из Александрије? У првом плану се види неколико особа груписаних око Марковог тела које иконографски евоцира Исусово скидање с крста. Двојица која га носе су, по историјским изворима, венецијански трговци Буоно Маламоко и Рустико Торчело. Први је имао и политичку функцију, па је на мозаицима у унутрашњости Базилике потписан као „Трибун“. Други је само „Рустико“.

Моменат показан на слици је година 828. Трибун и Рустико су тада „извукли“ Марка из Александрије, јер су муслимани имали намеру да сруше цркву, материјал употребе као сполие (архитектонски плен) за градњу џамије, а Марка спале на ломачи. Фабулација из 68. се понавља: Почиње страховита олуја, муслимани под турбанима улећу лево у аркаде да се склоне, а Венецијанци уз помоћ локалних хришћана користе гужву да тело свеца пребаце до луке, па на брод кући.

Три временске зоне – 68, 828. и 1560, представљене су као један догађај. Визуелно се преклапају и два градска трга, александријски и венецијански. Црква која се види у позадини с ломачом испред, носи фасаду стварне Цркве San Geminiano која је, тачно преко пута Базилике Светог Марка, стајала на том месту док је 1807. није срушио Наполеон.

Архитектонски сетинг са Тинторетовог платна толико личи на Венецију, да се на интернету нађу и озбиљно мишљени описи, како Трибун и Рустико спасавају Марка с једне на другу страну Трга Светог Марка.

Зашто све то? Због престижа. Венеција је била у успону и требао јој је моћни градски заштитник. Она је од оснивања града око петстоте године већ имала свеца-заштитника, Теодора Тирона. Tirion/Tiro је био официр из Амасеје (север данашње Турске), који је као хришћанин страдао мученичком смрћу пред крај трећег века. Успут, Тирионове мошти су прошле дуг пут од првих хришћанских заједница, Римљана и Османлија, па преко Влашке, до Новог Хопова на Фрушкој гори, где се сада налазе.

Нису дакле Млечани били без небеске заштите, само што она, како су се државно, ратно и економски подизали, више није била адекватна. Требао им је неко директније физичке везе са Исусом и Петром. Апостол Марко је био слободан, доступан и спреман на бекство, јер му је још од 68. претила ломача.

Тако је дужд 828. послао Трибуна и Рустика да га спасу и донесу у Венецију. За Марка је, у наставку дуждеве палате према северозападу, хитно подигнута прва Базилика Светог Марка, а његови остаци сахрањени испод стуба. Та прва, доста мања црква је страдала у пожару 976, кад су Венецијанци дигли буну против дужда, блокирали му палату и запалили је, па је и црква дохватила.

Након једног века јавних расправа, почела је изградња нове базилике на истом месту. Доведен је архитекта из Византије да копира дизајн Цркве Светих апостола из Константинопоља. Проблем је био да више нико није знао испод ког стуба лежи светац. Марков град, држава под крилима Марковог лава, а изгубили Марка! Сињорија се вртела у очајању, док се директно с градилишта, deus ex machina, није јавио сам Свети Марко, са руком која се промолила из правог стуба.

Након што су пронађени, земни остаци Светог Марка су још једном свечано сахрањени, сада у крипти нове Базилике. Нове, у смислу оне која се градила од 11. века и која стоји и данас, уз проширења и додатке, окићена сполиама из Константинопоља након што су га Млеци освојили 1204. У крипти је урна с апостолом остала до 19. века, када је пребачена у мермерни саркофаг испод менсе/стола у олтарском простору.

Данас важи, три евра за улазак у Базилику, три да се уđе у олтар, три за Марков музеј на галеријама. Тешко је рећи зашто се одмах не тражи девет евра за све. Једино објашњење је савремени „woke“. Даје се прилика онима који не верују у чуда Светог Марка, или су још страховито љути због 1204, или су друге вере, или јесу хришћани, али одрођени, да без приговора савести посете венецијанску катедралу транширану на три по три евра.

Коњи Светог Марка

Свети Марко је имао лава. Он се, као и атрибути остале тројице евангелиста изводи из старозаветне Књиге пророка Језекиља. Али Марко није имао коње. Он је као и сви тадашњи путници јахао на коњу, али сигурно није имао свечану коњску квадригу, Аполонов тријумфални четворопрег за симбол. Како је онда дошло до тога да су коњи на крову атријума Базилике постали Коњи Светог Марка?

Један одговор је у игри прећуткивања и прескакања која води симболизму, па коњи Базилике Светог Марка, постају коњи Светог Марка, quadriga marciana. Али та чињеница је незанимљива, због споменутог подебљавања смисла око Маркове личности. Марко је Базилика, Базилика је Марко, па су његови и коњи. Визуелно је то постигнуто хијерархијским слагањем мотива.

Пример: На мозаицима атријума показује се како је Марково тело допремано у Венецију и уношено у цркву. Изнад атријума на тераси стоје коњи. Изнад коња на тимпанону крилати лав држи отворену књигу с текстом „Pax tibi Marce...“ (Мир с тобом Марко). Изнад лава на врху забата стоји статуа Светог Марка, према којој с фијала гледају анђели. Читав сликовни програм се пење према Марку, управитељу, власнику и персонификацији грађевине.

Одакле је група позлаћених бакарних фигура коња у природној величини, то није сигурно. Многи би волели да их је радио Лисип, грчки вајар из 4. века пре Христа, јер би то додало њиховом статусу објекта жеље за велике и моћне. Једини су тријумфални четворопрег из антике, толико је сигурно. У историји уметности се спомиње хеленистички простор, Родос, Александрија, често Рим из доба успона. Можда су били изливени за тријумфалне капије Нерона или Трајана, евентуално за Хадријанов маузолеј – данашњу папску тврђаву Сан Анђело. Траг је поуздан тек од почетка четвртог века, кад их је Константин пренео у Константинопољ, нову престоницу Римског царства. Селе се цар и трон, сели се и тријумфални царски четворопрег.

У Константинопољу је квадрига стајала на царском хиподрому све до 1204, када су је Млечани пренели је у Венецију. Не само њу. У енглеском језику постоји један лепи термин за крађу, кад се за некога каже „узео је све што није било закуцано и причвршћено“. Код млетачког освајања Константинопоља то није важило, однето је и закуцано и причвршћено.

Квадрига је утоварена на брод, али тако да су коњима због лакшег транспорта одрезане главе. Свака пуна пластика коња постала је ансамбл од два дела. У Венецији су морали да им додају огрлице да покрију резове вандализма. Квадрига је поново састављена и од момента кад је Византија повратила јурисдикцију над Константинопољем (1261), укључена у архитектонски склоп Базилике Светог Марка. Византији у инат. Али и германским царевима у инат, као Фридриху Барбароси, који је претио да ће Базилику Светог Марка „претворити у коњску шталу“. Барбароса је умро 1190, 14 година пре пада Константинопља, али као што је познато, симболи настају ван временских линија.

Када је Наполеон срушио Венецијанску републику, крађа је добила нову епизоду. Французи су скинули коње са фасаде Базилике, однели их за Париз, где су поново монтирани на Тријумфалној капији Карусел. Не оној главној, већ једној која гледа на њу. Тамо су стајали до Бечког конгреса 1815, када су их Хабсбурзи, нови господари Венеције, свечано вратили на старо место. На прославу није дошао нико од локалних, што не значи да нису били задовољни исходом. Генерално су се понашали као да су им Аустријанци вратили колеру с мутацијом куге. Ко је у Венецији икад желео да за било шта буде захвалан Хабсбурзима?

Квадрига се налазила на крову атријума до 1977, када је замењена копијом, а оригинал пребачен у Марков музеј на галеријама Базилике. И данас су ту, коњи стари две хиљаде година, ни десет метара даље од места где су стајали кад су као објект велике државне жудње украдени из Константинопоља.

Све боје (туђег) мермера

Стилски је Базилика Светог Марка, она која је подизана од 11. века, копија Константинове Цркве Светих апостола у Цариграду, или Јустинијанове Цркве апостола Јована у Ефесу. Нема их одавно. Константинову су Турци срушили после освајања Византије 1453, а од материјала подигли Фатихову џамију. Када се у савременој литератури траже подаци о византијским петокуполним црквама централне перспективе, нађу се сликовни цитати из средњевековних минијатура. Но све обично завршава здраворазумским саветом – погледајте Базилику Светог Марка у Венецији, тако су изгледале.

Венецијански Сан Марко је дакле антички реликт, архитектонски диносаурус. И кад су браћа Белини сликала платно о Марковим проповедима испред цркве у Александрији, копирали су једино што су видели и познавали, Маркову базилику из Венеције. Ту је Венецијанце тешко оптужити за крађу, јер су само усвајали стилске обрасце више културе. И изношење Марковог тела из Александрије 824. се без ироније може подвести под спашавање. Муслимански управитељи градова су заиста рушили цркве, десакрализовали истакнуте гробове, и сполие користили за џамије. То би се вероватно догодило и Марку. Али шта је са правим, недвосмисленим крађама?

Скупа с коњима Светог Марка, Венецијанци су из Константинопоља однели на хиљаде мермерних стубове од порфира, јасписа, серпентина, алабастера, уз то капителе, скулптуре, злато, драго камење, царске и литургијске артефакте. Свака браон-црвена „рота“ коју уочите на венецијанским градским палатама је декорација с порфирних стубова резаних као салама, продаваних на киле пре осам векова.

Највећи део сполиа је уграђен у Базилику Светог Марка. Директно, као поредак стубова на фасадама и у унутрашњости. Углавном немају никакву носећу улогу, ту су само као цитати државне моћи. У изворном плану који је копирао византијске обичаје, Базилика је у горњим деловима требало да добије златне мозаике, док би доњи делови остали једноставни, са видљивом циглом. После 1204. је план промењен. Куполе су подигнуте у висину, а цигла обучена у мермерне плоче и стубове.

Нису крали само Венецијанци. И прве хришћанске цркве су настајале од сполиа извађених из грчко-римских храмова. Карло Велики је пренео пола Равене у Ахен, а сад под његовим именом ЕУ дели достојанствене награде за хуманизам. Каква судбина чека српске манастире на Косову, ако се Србија и формално повуче? Чињеница је – основа сваке успешне културе је крађа. Историја моћи се увек извуче, заглаве само ситни лопови.

Велики лопов је био и Наполеон, у почетку идеал и херој европске слободарске интелигенције. Са Марковим коњима је за Париз однео доста тога, између осталог и Тинторетово платно, оно где апостол спасава роба. Разлика је филигранска. Кад се краде у државним и политичким сферама, краде се од непријатеља. Венецијанци су украли од узора, идола и савезника. Обожавали су Константинопољ кад су га срушили. Фино би се рекло то је културна апропријација, иако је архитектонски канибализам бољи термин.

Крао је и Константин кад је квадригу носио из Рима за Константинопољ. Формално не, јер је само селио престоницу унутар истог царства, али су историјске последице тог чина свеједно крађа. Нешто друго је ту интересантно. Како то да су Константинови логистичари знали да коње, у суми четири тоне, транспортују у комаду, а млетачки девет стотина година касније не?

То је оно што пресече многе кад стоје испред Коња Светог Марка. Да се земља затресе, море подигне, да ли би им отпале главе?