„Клара, Клариса“ у Народном позоришту Пирот – од упечатљивих до пародичних сцена без значењског утемељења

Изведбени текст представе Клара, Клариса превасходно се темељи на роману Маријане Чанак, али ауторка драматизације користи и мотиве неколико прича из књиге Жене које трче с вуковима, психоаналитичарке Кларисе Пинколе Естес, својеврсне ризнице древних митова и прича из различитих култура које приповедају о архетиповима такозваних дивљих жена које одликују постојаност, упорност и истрајност на трновитом путу самоостварења и опстанка у свету (мушке, патријархалне) сурове реалности.

У средишту романа и представе је прича о иницијацији у живот, индивидуацији, женском идентитету и интегритету, њиховом успостављању и поништавању, постојаности и самопоништавању, самоспознаји и самоостварењу, непрестаној борби за сопство и мучном трпљењу, о жени субјекту и објекту.

Као и у роману, тако и у представи, догађаји се приповедају, представљају и сагледавају из неколико перспектива: свезнајућег приповедача, насловне јунакиње и брата-близанца. Притиснута патријархалним наслеђем и предрасудама о положају жене у друштву Клара, Клариса, жена са два имена и неколико идентитета, принуђена је да игра различите, углавном наметнуте, улоге: ћерке, сестре, ученице, уметнице, љубавнице, супруге и, најзад, мајке близанаца: опет брата и сестре. И тако се, на крају, прича враћа на почетак, одакле је и потекла. А (неумитни, неизбежни, атавистички?) низ као да се изнова наставља наглашен кроз лајтмотив који се провлачи кроз целу представу: живот-смрт-живот.

Односи и ситуације кроз које пролази насловна јунакиња, осим са братом близанцем и једном другарицом, углавном су трауматични: патријархална, конзервативна мајка, наставница лажног ауторитета и погрешних светоназора, насилни, неразумни, груби супруг. Да би опстала у таквом окружењу и у таквим односима и околностима, Клара је принуђена да се одрекне дела себе, принуђена је да трпи, прихвати и разуме друге који не разумеју и не прихватају њену Другост и самосвојност. Ово је текстуални предложак фрагментарне структуре који се одвија и приповеда кроз десетак прича/сцена.

Редитељка Јелена Богавац представу поставља у форми кабареа (приповедни пасажи, сонгови, сцена, костим, светло, кореографија), односно „постмодерне бајке с певањем“ (како се сугерише у Програму). Такође, на плану метафоре и симбола, а гледе организације сценског простора, редитељка препознаје један од основних опозита у тексту и причи: кућа/кафана, патријархални дом/Кларисин кабаре, читај: традиционално, ушушкано огњиште/биртија, рупа.

У редитељским и глумачким решењима представа има и елемената антибајке и гротеске, некада примерене и децентне, али некада и пренаглашене на ивици ничим оправдане (мета) тетралности (Прича о бесу, на пример) где су глумци доведени у (не)прилику да до фарсичног пароксизма имитирају јапанске обичаје и језик што је, све у свему, смешно и забавно, али на један – теми и представи – непримерен, неодговарајући начин. Речју, поједине сцене у представи су промишљене, упечатљиве и знаковите, поједине исувише илустративне, чак и пародичне, али без уметничког и значењског утемељења.

С обзиром на сензибилитет и позоришна интересовања и ауторке драматизације и редитељке, представа је, можда, могла да има и израженији, доследнији нагласак на усуд и (суспрегнути) развојни пут уметнице у патријархалној, конзервативној и провинцијалној средини (савремана, пиротска, ововековна Коштана?), а с обзиром на један од потенцијала оригиналног текстуалног предлошка (романа). Али није. Наравно, то је опредељење аутора представе и сасвим је легитимно.

Сви глумци ове представе беху посвећени и трудољубиви. Заинтересовани и марљиви у предоченим им задацима (глума, певање, кореографија...). Осим насловне јунакиње (Данијела Ивановић) која је играла Клару у различитим (неписаним обичајима и наслеђем наметнутим) улогама и Александра Радуловића који је играо њеног брата близанца Клауса у различитим (животом изнуђеним) ситуацијама, сви остали глумци играли су више улога у различитим сегментима/причама: Александар Алексић, Александра Стојановић, Милан Наков, Зоран Живковић, Даница Митић и Милица Филић.

Сцена и костим Јелене Стојановић одговарају редитељском концепту и замисли. Видео рад Игора Марковића, осим ако није намерни кемп или треш, што је такође легитимно, недовољно је јасан.

Све у свему, учинак ове представе је задовољавајући и прихватљив (тема, форма, режија) иако мало испод очекиваног. Истини за вољу, последњих година, нагледао сам се промашаја и неинвентивности у позориштима такозваних центара која имају много веће продукцијске и ине уметничке потенцијале него такозвана унутрашњост.

Пројекат „Критичарски караван Удружења позоришних критичара и театролога Србије“ одвија се под покровитељством Министарства културе Републике Србије.