Десет невероватних чињеница које нисте знали о др Лази Лазаревићу

Лаза је рођен у Шапцу 1851. године у трговачкој породици Кузмана и Јелке. Имао је три сестре. Завршио је права, потом и медицину у Берлину. Са Полексијом Христић, ћерком председника владе Николе Христића и праунуком (по мајци) Томе Вучића Перишића, имао је три сина и ћерку. Надживели су га син Милорад, генерал војске Краљевине Југославије, и ћерка Анђелија која се бавила сликањем и писањем.

Махом су свима познате наведене чињенице, али оно што се мање спомиње, а што није мање значајно, тиче се Лазиног порекла и научних истраживања која су унапредила српску медицину и истакла га као пионира модерне медицине код нас.

Лазин отац Кузман није био Лазаревић

Кузман је био из села Клења у општини Богатић, а његови преци, који су дошли у Мачву, из Херцеговине. Старо презиме им је било (х)Ерцеговац. Кузман се касније оделио од брата и отишао у Шабац где се ожени и добио децу. Тада узима презиме Лазаревић, по оцу Лазару. Њихови рођаци који су остали у Клењу, а чији потомци и данас тамо живе, задржали су презиме (х)Ерцеговчевић.

Лаза је открио ишијалгију, што је неправедно приписано другоме

Епитет научника, у појединим уџбеницима, завредео је открићем да се проблем са ишијасом јавља услед истезања нерва ишијадикуса, а не притиском мишића на живац како се до тада мислило. У неким уџбеницима медицине спомиње се „Лазаревићев знак“, метода коју је Лаза смислио за дијагностиковање ишијалгије, од које је и сам боловао. Светска медицина је неправедно дијагностику назвала „Ласегов знак“, по француском лекару Чарлсу Ласегу, због сведочења његових ученика да је, наводно, он први наслутио то откриће иако га нигде није записао.

Био је први управник и лекар тадашњег „клиничког центра“

Када је Варошка болница на Палилули претворена у Општу државну болницу 1881. године, Лаза је убрзо после докторирања постао њен први лекар и вршилац дужности управника, а потом шеф Унутрашњег (интерног) одељења болнице. Као истакнути психијатар тог времена лично је прегледао чак трећину оболелих из целе државе и написао њихову историју болести.

Оснивач је прве геријатрије у Европи

Лазаревић је први геријатар модерне медицине, јер је у приватној кући преко пута државне болнице о свом трошку 1881. године отворио и водио Одељење за старе са 13 кревета. То одељење се сматра првом геријатријском болницом не само у Србији, него у читавој Европи. Геријатрија је званично тек 1909. године одвојена као засебна грана медицине од стране америчког лекара Игнаца Нашера.

Лазаревић је био лични лекар краља Милана

На дужности управника Унутрашњег одељења Опште државне болнице остаје до 1889. године, када прелази у активну војну службу као санитетски потпуковник, где бива именован за личног лекара краља Милана Обреновића. То му је била последња дужност на којој је радио до смрти.

Иако је био невероватан лекар, више је остао упамћен као „српски Тургењев“

Лазаревић је објавио осам приповедака, а девету најобимнију „Швабица“ није желео да штампа за живота, јер је оплемењена осећањима која је гајио према Ани Гутјар из Берлина. Објавио је само једну књигу приповедака за живота, а неколико прича је остало недовршено. Његов кум др Владан Ђорђевић га је називао „српски Тургењев“.

Лаза је наш први медицински „просветитељ“ – пионир модерне медицине

Плодоноснији рад је имао у медицини, јер је објавио око 80 научних радова из чак 10 медицинских области. Први је писао „просветитељске“ радове о хигијени, вакцинацији, еманципацији друштва и уопште медицинској култури, врло примитивној у то време. Увео је лабораторијску дијагностику у нашу медицину и утемељио клиничко-болнички рад. Први је код нас описао случај Паркинсонове болести код абаџије из Пожаревца.

Постао је познат као Лаза – „сиротињска мајка“

Лазино име се ненаметљиво и заслужено уписало у урбане легенде Београда прве половине XX века, од стране оних које је „задужио“ да га спомињу док су живи. Наиме, био је познат као „сиротињска мајка“, јер је помагао и лечио ђаке, сироте и немоћне за џабе. Чак је имао кола и коње, којима је брже стизао до болесних или до Народног позоришта, где је поред уметничког саветника обављао и дужност лекара. 

„Много хтео, много започео – час умрли њега је омео“

Испустио је душу два дана пред крај 1890. године (по грегоријанском календару) у кући која је и данас у Хиландарској на броју 7 – само у много лошијем стању него када су Лазаревићи обитавали у њој.

Сведоци његове смрти, рођаци и пријатељи, гледали су како Лазин јак дух напушта његово слабо тело, испијено од туберкулозе. Сви су тада запазили у „тренутку вечности“ да је на Лазином лицу остао спокојан осмех којим се растао са ближњима.

О том тренутку оставио је записе Лазин пријатељ и шурак, Коста Христић:

„Дуго ломим главу што му је значио тај осмејак. Да л је то била вулгарна конвулсија бола, или се у томе осмејку изражавала радост што га остављају муке, или радост човека што прелази у бољи свет, или презрење лекара који као да хоће рећи: шта се ви ту заносите – данас ја, сутра ћете ви! Као лекар, показао се до последњег тренутка: преварио се само за ¼ сахата. Рекао је ујутру да ће путовати у 8 и по увече, а отпутовао је у 8 ¾ . Камо лепе среће да се сасвим преварио. И кад на железницу одоцни, човек може поправити погрешку другим влаком па се и опет вратити с пута, али овај пут нема повратка.“

Очевици су потом „окупали прост костур, који се виђа у природњачким музејима, водом зачињеном вином и њоме залили липу у башти“.

Кућа у којој је живео и умро, вила Лазаревића, пропада у центру Београда

На поменутој адреси више ништа не подсећа на Лазу, сем плоче залепљене на некадашњу вилу, а сада трошну кућу која није на част његовом српском роду.

Некада су кућу красили неоренесансни забати изнад прозора, са вајаним главама словенске митологије и шаховска поља у маниру српско-византијског стила. Данас фасаду скрнаве графити, међу којима се издваја натпис „клише“.

Пре неколико година посечена је и липа, заливена Лазином водицом, због изградње околних објеката.