Инсбрук и његови велики мртви

Инсбрук има 130.000 становника, са ширим регионом који му гравитира два и по пута толико. Велики је економски, административни, универзитетски и скијашки центар, па га је по бројевима тешко назвати локалним.

Оно што Инсбруку међутим даје доживљај изолованости и компактности у привиду малог града је географија. Она је та која га је тесно сместила у долину између два алпска ланца, Карвендла са севера и масива Туx са југа.

И у градском имену се крије подсећање на оштру природу около: “Inns-Bruck“, на старобаварском „Мост преко реке Ин“. Етимолошки, Инсбрук није град, него мост преко вода и планинских превоја.

Треба прећи Алпе и прегазити реке да се дође до Инсбрука. Данас се то решава једноставно, брзом пругом, ауто-путем или авионом, но у градској меморији је и даље сачуван осећај дугих мрачних зима и света за себе. Прво што посетилац види кад се нађе у центру, на почетку Улице Марије Терезије, је Северни ланац Карвендла док лебди изнад града.

Кад су људи у питању, свако има своје фаворите. Остатку Аустрије ће прво пасти на памет Максимилијан Први, ренесансни цар Светог римског царства немачке нације. Локалпатриоте ће помислити на Андреаса Хофера (1767–1810), борца за аустријски идентитет Тирола, вођу побуне против баварског притиска са севера и италијанског с југа. Успут, то се некад заборави, није се Хофер у наполеонским ратовима борио само против Бавараца и Француза, већ и против вакцинације од малих богиња. Био је толико назадан да је постао напредан.

Људи на подручју бивше Југославије ће се прво сетити Диане Будисављевић, предане хуманитарке која је спашавала српску децу из усташких логора.

Тешко да ће ико помислити на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Кад се спомене његово име, прва асоцијација је Сарајево, Инсбрук вероватно последња. Иако његова веза с Инсбруком није директна као код до сада споменутих личности, она постоји. И није достојанствена, већ пуна историјске ироније и црног хумора.

„Царица Диана“ се враћа из рата

О Диани Будисављевић се доста зна у Србији, Хрватској и осталим просторима бивше Југославије који се још боре са демонима братоубилачког рата, умотаног у Други светски рат. Оно што је у томе необично је да се тек однедавно зна. Јер од 1945, па све до неке три деценије после смрти (1978) Диана је нестала из јавне перцепције српске и хрватске јавности.

У Аустрији или самом Инсбруку никада није ни имала јавну препознатљивост. Све Дианине заслуге за човечанство и хуманизам су стечене на другој страни, у Југославији. Ако југословенски народи нису ширили вести о Дианином ратном ангажману за спасавање српске деце од смрти у усташким логорима, тешко се могло очекивати да аустријски истраживачи попуне ту празнину.

А онда, пре двадесетак година, медијски рефлектори су се одједном усмерили на тихо, жилаво, свакодневно херојство жене која није могла да гледа толико смрти око себе. Чинила је све што је могла. Српски националисти ће је после критиковати јер није учинила и оно што није могла, зауставила рат, променила карактер усташке власти и слично. Комунисти су јој одмах после рата замерили да је уопште нешто чинила, јер за то није била овлашћена од партијских комитета.

За националисте је била религиозно страно тело, „Швабица“. За комунисте је била класни непријатељ, неко ко је свој хуманитарни ангажман водио ИЗ нацистичког система, не ван њега.

За Инсбрук је била Фрида Олга Диана Обеxер, приучена медицинска сестра која се удала за царског и краљевског хирурга Јулија Будисављевића, младог перспективног доктора на инсбрушкој Универзитетској клиници. Онда је 1919. с мужем отишла за Загреб и ту јој се, што се родног Инсбрука тиче, губи траг.

Из немогуће егзистенције пуне директног или индиректног шиканирања, брачни пар Будисављевић се 1972. одселио из Загреба за Инсбрук, где је прво умрла Диана, 1978, три године касније и професор Будисављевић.

Диана је сахрањена на Западном гробљу у Инсбруку, карта показује место породичне гробнице Обеxер у аркадама. Јулије је после смрти пребачен у Загреб и сахрањен на Мирогоју, али не у породичној гробници угледних личких Будисављевића поред православне Капеле Петра и Павла, већ у посебном гробу код главног мирогојског улаза.

Тек се почетком новог века мења јавна перцепција о Диани Будисављевић, паралелно са свих страна – у Србији и Хрватској, у Инсбруку и Аустрији. Постхумне части сустижу једна другу. Године 2011. Орден заслуга од градске скупштине Инсбрука, 2014. дечји вртић добија њено име, пре четири године је на прочеље њене родне куће у центру Инсбрука монтирана спомен-плоча. У архиве главног бечког Документационог центра за отпор нацизму проминентно се уписује Дианино име.

Године 2012. јој Република Србија додељује Медаљу Милоша Обилића „за доказану храброст и лично херојство“, а Српска православна црква Орден Царице Милице. Медијски је Диана протекле деценије била присутна у српско-хрватско-аустријском простору као никад раније – играни и документарни филмови, издавачка делатност, награде за уметничку продукцију.

Тако изгледа људска правда. Често је потребно време које надилази распон индивидуалног живота. Зато су ту родни градови да памте.

Од Максимилијанове освете Инсбруку до освете Инсбрука Максимилијану

Максимилијан, надвојвода хабсбуршки је рођен 1459 у Винер Нојштату поред Беча. Умро је 1519. у Велсу као цар Светог римског царства. Иако није била изненадна, смрт га је затекла на путу, док се љут на Инсбрук и све у њему, враћао за родни град да тамо дочека последњи час.

Ако се стиче утисак да се овде превише разговора о смрти, шта да се ради кад је реч о владару од пре пола миленијума. Друго и важније, Максимилијан је највеће заслуге оставио у уметности, на пољу династичке меморије. Све европске куће су неговале култ краљевске смрти, али унутар тог општег тренда су шпанске и аустријске гране Хабсбурговаца свеједно биле недостижне у монументално инсценираној некрофилији.

Максимилијанова гробница, односно кенотаф/празни гроб, заузима читав главни брод Дворске цркве у Инсбруку. Историјско-уметнички гледано, то је највреднији посед тиролских музеја. Цар је замислио 40 натприродно великих бронзаних фигура поређаних у два шпалира док између њих пролази мермерни саркофаг с царевим телом.

Дизајн је поверен најистакнутијим уметницима тог времена. Три фигуре је радио Албрехт Дирер: митског краља Артура, готског краља Теодерика и хабсбуршког грофа Алберта, крсташа који је умро у Ашкелону, Света земља. Дизајн, обликовање и изливање су текли одвојено, што се и данас препознаје у квалитету фигура. Највредније је оно што је долазило из Нирнберга, од Дирера и мајсторских радионица Wischer и Stoss.

После ране смрти прве жене, принцезе Марије Бургундске, Максимилијан је припремао церемонијал и сцену за своје последње почивалиште. Није био из Инсбрука, али је био отац, Фридрих III, чију гробницу познају сви туристи који су посетили бечку Катедралу Светог Стефана.

Максимилијан је волео Инсбрук, подигао неколико архитектонских ансамбала који и данас важе за симбол града.

Цар међутим није волео да плаћа услуге које је добијао у Инсбруку. Као и већина Хабсбурга, као и тата Фридрих, био је хронично банкрот. Максимилијан је имао велику свиту, која је јела и банчила по Инсбруку, али двор није имао обичај да плаћа рачуне. Суочен са одлучном акцијом локалних гастронома, који су у јануару 1519. године захтевали плаћање дугова, цар се љут покупио, рекао „У Инсбрук ни мртав“, и кренуо у Винер Нојштат да умре. Стигао је до Велса.

Максимилијан је тестаментарно обавезао наследнике да све фигуре, а до тог тренутка је било готово само 12, пребаце у Капелу Светог Ђорђа у Винер Нојштату.

То се испоставило нереалним. Капела у Винер Нојштату је на горњем спрату дворца, не би издржала такав статички изазов ни пет минута.

Максимилијанов унук Фердинанд I (млађи брат Карла V) је наставио са израдом бронзаних фигура. На крају их је било 28, не планираних 40. Али је онда унук учинио још нешто. Подигао је цркву у склопу царског комплекса у Инсбруку, четири деценије после Максимилијанове смрти, искључиво као сакрални изложбени простор за „црне људе“, како су се у народу звале те фигуре.

После 1580. године је тиролски кнез Фердинанд II, Максимилијанов праунук, довршио и мермерни саркофаг у димензијама царске кочије, а на врх посадио цареву бронзану фигуру. Скоро сто година је отишло у планирање и извођење тог монументалног кенотафа у простору популарно названом „Црква црних људи“.

С доста закашњења али ипак, цар је стари дуг локалним гастрономима отплатио и преплатио кроз савремену туристичку понуду Инсбрука. Град је победио цара.

Дворац Амбрас: Сто година за лифт

За крај прича како је Франц Фердинанд правио електрични лифт у Дворцу Амбрас поред Инсбрука, али силом прилика био прекинут у том послу.

Амбрас је нешто мало с руке, око пет километара од градског центра. Иако је језгро старије, златно доба Амбраса почиње око 1550, када га је већ споменути Фердинанд II, Максимилијанов праунук, преузео, проширио и превео у стилски вокабулар Ренесансе. Требао му је као скровиште, касније и поклон за своју морганатску супругу Филипину Велзер, наводно жену натприродне лепоте.

Брачни пар је у Амбрасу живео у тајности. То јест, цар Фердинанд I дуго није знао да му се син оженио испод ранга, са градском цуром из Аугсбурга. Град и село су наравно знали. Син је годинама могао да води причу о момачком животу, о новорођенчади коју би чудесно затицао на свом прагу, зато јер је био само локални тиролски кнез у граду скривеном иза високих планина и дубоких река. Никад није био предвиђен за нешто друго.

Најлепше, најинтимније просторије у Амбрасу, дуге енфиладе дрветом обложених зидова, каскадне баште ароматичног биља, приватне капеле испод прозора спаваће собе, све је то било само за Филипину. Између осталог, кнез јој је направио купатило, заправо тип римских терми грејаних системом хипокауста, из подова и зидова.

Триста педесет година касније је управо у тим приватним термама Филипине Велзер хабсбуршки престолонаследник Франц Фердинанд намерио да инсталира први електрични лифт у Аустрији. Шахт је требало да креће из „бојлера“, просторије са великом каљавом пећи.

Како се надвојвода нашао у приватним одајама Филипине Велзер? Хабсбурзи су у принципу чували наслеђени ренесансни штих Амбраса, али Франц Фердинанд је показивао изразиту склоност за модернизацију, како тврде историјски извори. Наговорио је цара Фрању Јосипа да му дозволи да у купатилу Филипине Велзер инсталира електрични лифт.

У зиму 1913. планови су били готови. У лето 1914. требало је да почну радови. Онда је Франц Фердинанд кратко скокнуо до Сарајева. Затим је у августу почео рат са Србијом, иза њега Први светски рат. Онда се Аустроугарска распала. Око 1920. се градска каса распала. Онда су дошли нацисти, па Други светски рат, па поратно сиромаштво, па заборав.

Сваки пут кад би неко кретао да заврши тај пројекат, виша или нижа сила би се испречила. За град је то било фрустрирајуће стање.

Лифт је коначно завршен тек пре шест месеци, у лето 2024, приватним донацијама и средствима бечког Историјско-уметничког музеја, који је и управитељ Дворца Амбрас. Између је протекло 111 година.

На све оне оптужбе које западна историографија ставља на терет Србима – убили престолонаследника, провоцирали рат с Бечом, изазвали светски рат, уништили аустроугарску царевину, треба додати још једну. Зауставили су лифт.

Модерније би се рекло блокирали су лифт.