Омаж Горану Паскаљевићу

Део креативног творења који су одређени људи изнедрили, њихова уметност, је њихов живот и њихова смрт.

Срели смо се пре него што је отпутовао у Париз. Није хтео да се говори о његовој болести. Уместо тога, желео је да попијемо чашу изврсног белог вина које је донео из Хрватске.

Истине о великим уметницима откривамо у детаљима, у сочним шалама и анегдотама, скрајнутим коментарима о којима се касније причају велике приче.

О Горану су се за живота причале разноврсне приче које су лагано прерастале у легенде о великом редитељу који је истовремено био свој најбољи продуцент и најкориснији косценариста.

Чинило ми се да сам одувек познавао Горана јер сам његове филмове волео и често им се враћао.

Познанство се продубљивало кроз професионално преплитање наших уметности - филмске и позоришне, заједничке посете Фесту, Битефу, Кинотеци, Мадленијануму, Позоришту на Теразијама, које су пратили дуги, занимљиви, често критички настројени разговори, све до затварања омиљених кафана.

Имао сам и ту част да у Лондону 2010. отворим Горанову ретроспективу у Британском филмском институту, као и да европским парламентарцима у Бриселу заједно представимо његов филм "Меденимесец", прву српско-албанску копродукцију.

А онданас је живот зближио неочекивано и дубоколично. Тек тада сам га заправо упознао и до краја разумео одакле долази топлина, племенитост, дубока емпатија и тако добро, у кадру ухваћена патња у његовим филмовима.

Горан - Београђанин, Нишлија, Парижанин, Космополита - живео је један европски живот пуним плућима и великим срцем....

Српска кинематографија је много изгубила, моја породица и ја много више - Пријатеља.