Две деценије од смрти Десанке Максимовић

Једна од највећих српских песникиња прошлог века, Десанка Максимовић, преминула је пре две деценије. Народна библиотека Србије приредиће тим поводом програм "Десанки у част", са три манифестације - од 11. до 14. фебруара.

Монодраму "Опоруке Десанке Максимовић" извешће данас глумица Рада Ђуричин. Поетско вече "Тако је говорила Десанка" биће одржано 13. фебруара, а изложба под називом "Оставићу вам једино речи" биће отворена 14. фебруара.

Десанка Максимовић је преминула 11. фебруара 1993. године у Београду, а сахрањена је у Бранковини код Ваљева.

Рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровици, у околини Ваљева. Одмах после њеног рођења, њен отац Михаило је добио премештај и породица се одселила у оближњу Бранковину где је провела детињство, а у Ваљеву завршила гимназију .

Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Радила је у обреновачкој гимназији, а затим у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе.

Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица.

Почетком Другог светског рата отишла је у пензију, али се у службу вратила 1944. године и у истој школи остала до коначног пензионисања - 1953. године.

Максимовићева се бавила и превођењем са руског, словеначког, бугарског и француског.

Нека од њених најзначајнијих дела су Песме (1924), ''Врт детињства'', песме (1927), ''Зелени витез'', песме (1930), ''Распеване приче'' (1938), ''Страшна игра'', приче (1950), ''Тражим помиловање'', лирска дискусија с Душановим закоником (1964), ''Бајке за децу'' (1977), ''Слово о љубави'', Песме (1983)...

Године 1959. изабрана за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 1965. за редовног члана.