Сан о повратку великом формату

Од уметности се не живи, али се за уметност живи – то је мото ког се придржавају многи наши ликовни ствараоци. Један од њих је сликар Божидар Дамјановски. После дуге болести, сања да се врати великом формату, који га је прославио.

Један је од првих српских сликара који су у галеријском простору правили специјалне амбијенте за своја дела. Уз слике инспирисане Египтом, рађене у комбинованој техници, где песак има посебно место, излагао је пирамиде од различитих материјала и друге предмете.

Пре више од три деценије, трудио се, као и данас, да сазна шта је то што уметничко дело чини универзалним и вечним.

”Сви ми трагамо за неким благом које је неко давно већ нашао, открио али и заборавио”, прича Дамјановски.

Овенчан нашим угледним наградама, омиљен код критике и публике, прослављен у Њујорку, вратио се у Београд где је стекао статус истакнутог уметника, али атеље није никад.

Скромно и вредно радио је у малом стану поред троје деце, а због димензија платна дело сагледавао у целини тек у простору галерије.

”Тада сам се оријентисао да радим само ноћу, што ми је остало до данас, човек сова”, уз смех објашњава Дамјановски.

Увек у неизвесном статусу слободног уметника, за који каже да је социјала, данас са малом пензијом, жао му је што не може да слика велики формат, за шта је прави мајстор.

”Не можемо да купимо ја и супруга лекове, а камоли велике блинд рамове, платна, боје, украсне рамове, тако да то остаје да чека боља времена”, прича Дамјановски.

У међувремену ствара. Најновија слика посвећена је Александру Великом. Та једноставна композиција замишљена са тамним небом, симбол је човека који је, како Дамјановски каже, сам са собом и са космосом.