Читај ми!

Проф. Мишко Павловић: Охрабрујем студенте да кроз грешке и експеримент штимују ликовни рукопис

Недавно је у Српском културном центру у Паризу отворена изложба „Београд – Париз: уметничке везе", на којој су изложена дела девет уметника који су својим стваралаштвом везани за оба града. Један од њих је и академски сликар и професор Мишко Павловић, који је више од деценије провео у Паризу, али је родни Београд ипак изабрао за место живота и стварања. О томе, али и другим темама открива у разговору са Маријом Миљевић Рајшић.

Кажите нам нешто више о самој изложби.

– Углавном су излагачи доминантно везани за оба подручја. Неко је рођен у Паризу, као што су то браћа Величковић, неко је рођен у Београду, па је отишао 90. година, као што смо мој брат и ја, Михајло, затим Бранкица Жиловић. Ту су још и најмлађи излагачи, Филип Миразовић, Дамјан Ковачевић и Влада Лалић. Тако да је та микс генерација у ствари интересантан зато што показује једну сукцесију која се наставља из деценије у деценију и да Париз заправо привлачи нове и нове нараштаје.

У Паризу сте боравили од 1991. до 2002. године. Били сте и француски стипендиста. Колико је тај период значајан за Вас и Вашу уметност?

– Мислим да је најважније било све те контакте које сам направио са мојим колегама француским. Мислим да је то јако било битно. Са друге стране, биле су битне, важне изложбе, не само моје које сам остварио тамо, којих је било, али много више је значила та ротирајућа сцена културна која вам нуди невероватну понуду.

У овом простору настају Ваше слике, па ево да кажемо како тече тај стваралачки процес?

– Стваралачки процес је и даље мистерија за сваког уметника и тако треба да остане. Зато што стваралачки процес треба да крене на једном интуитивном нивоу, то бар тако ја видим, зато што тај интуитивни ниво је тај базичан, базично наслућивање једне могућности, једне идеје које просто се полако као неки шапат појављују нама, а онда постоје све гласније и гласније. Од неке скице, од неке сензације, неког прочитаног дела, од неког филма, од неке музике. Просто нема константе које ће увек бити иста. Ја врло често своје слике започињем у неком медију дигитално, а онда се развија кроз аналог, кроз слику.

Професор сте на Академији ликовних уметности, Факултету драмских уметности, такође сте и руководилац Центра за графику Академије ликовних уметности. Како изгледа тај педагошки рад са студентима? Шта пре свега желите да их научите?"

– Мислим да је најважније да се они не плаше ничега и да се не плаше експеримента. То је основна ствар. И да се не плаше да ће да направе грешку. Ја их увек охрабрујем да праве што више грешака док су на студијама. То је најважнија ствар. И да што више експериментишу, зато што кроз грешење и кроз експеримент они полако штимују свој ликовни рукопис, своју вокацију. На неки начин конфронтирају себе са истрајношћу. Имам утисак да што више генерација пролазе то видим да та истрајност је другачијег карактера.

С обзиром на ваш уметнички рад, сазревање уметничког у Паризу и Београду, како би гласио ваш животни мото?

– Ја волим онај животни мото, ако није мало смешно, а може да се врло озбиљно схвати из Кустуричиног филма: ‘Сваким даном у сваком погледу све више напредујем‘.

понедељак, 22. април 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво