Читај ми!

Воли да црта и игра одбојку, док у међувремену завршава роман о Другом светском рату – десетогодишња Мила каже да је први писац у фамилији

Мила Првановић има 10 година и иде у 4. разред основне школе. Са четири године научила је ћирилицу, са пет латиницу, а са девет почела да пише свој први роман. Иако рођена у ери компјутера, пише својеручно, у свесци, јер, каже, куцање би јој одвукло пажњу и узело инспирацију.

Омиљена књига јој је Анђео са једним крилом домаће списатељице Љиљане Шарац, а почела је да пише „из досаде“. Прво размишља о некој теми, најчешће о девојчицама свог узраста, а онда, ту „прву верзију“ измени и „пренесе на папир“. Сматра да је дар за писање добила рођењем, пошто у њеној фамилији досад није било писаца.

Сасвим обична споља и потпуно необична у дубини душе, Мила плени својом једноставношћу и озбиљношћу с којом разговара, попут великих писаца и искусних говорника. Од својих вршњака, 10-годишњака, можда се, ипак, помало разликује – по броју прочитаних страна.

Реци ми, Мила, како си дошла на идеју да напишеш роман?

-Претпрошле године, када сам била на мору, ја сам размишљала о некој девојчици која воли пливање и има најбољу другарицу. И тако, октобра те исте године, кренула сам да пишем ову књигу. Тада сам имала осам година.

Осам? Нека деца једва да науче да читају, а ти си већ написала књигу, са осам година. Колико си књига морала да прочиташ да би уопште добила идеју да нешто напишеш?

-Ја лети тако доста читам, око десет и више књига. Највише волим да читам неке догађаје из правог живота, такве деце година као ја отприлике. И о томе је моја књига, о стварном животу. И те књиге су ми биле некако мало и инспирација да пишем. Неки догађаји у тим књигама, преокрети и тако. Волим то баш да читам. Има у једној књизи, на пример, једна девојчица је богата и све тако, и онда одједном избаце њеног оца с посла, и онда мора да се пресели. И тако ти преокрети, као у правом животу.

Како си уопште изабрала да то буде роман, да не буду песме, приче...?

-Мени је занимљивије и да читам и да пишем приче о неким девојчицама. И тако некако ми је пало на памет да напишем тај роман о једној девојчици, у пуно поглавља.

Видела сам да си ти са четири године научила да читаш и да пишеш. Ко те је научио?

-Јесам, са четири године сам научила. Па, ја сам сама хтела. Рекла сам: „Мама и тата, ја хоћу да научим да пишем.” И онда су ме они учили ћирилицу, а са пет или шест година научила сам латиницу. Овако кад видим неке знакове, тако питам маму и тату: „Мама, шта ово пише? Тата, шта ово пише?” И онда сам тако некако научила. Свако вече пре спавања мама и тата су ми читали као неке дугачке, нису баш дугачке, од четрдесет страница са сликама, неке Дизнијеве приче, а са пет или шест година читала сам неке као Винксице, нешто тако, не знам шта сам читала. То сам била прво прочитала, мада ми то сад није занимљиво.

А шта ти је сад занимљиво? Да ли догађаји у вези са школом и децом твог узраста или се ту појављују и мало старији?

-Па тако, ти догађаји у правом животу. Ова девојчица у књизи је имала исто година колико сам ја имала док сам писала.

О чему говори твоја књига?

-Та једна девојчица има најбољу другарицу, Вишњу. Та главна јунакиња је Емилија и њен сан је да крене да тренира пливање. Али њени родитељи јој не допуштају, сазнаћете у књизи зашто. И онда она са најбољом другарицом, њена најбоља другарица јој помогне да она крене да тренира пливање. Али се онда суочава са много изазова, страхова и тако. Има тамо неки дечак који јој се смеје, вршњачко насиље јој се дешава тамо.

И онда се она бори са тим?

-Да, са најбољом другарицом Вишњом.

Она прича другарици о свему томе што јој се дешава?

-Да, јер јој је другарица највећа подршка.

Почела си да пишеш роман о Другом светском рату, како сад о томе размишљаш? То је било давно, давно.

-Не знам, нешто ме је натерало тако о прошлости да размишљам. То је једна девојчица која је веома рано изгубила родитеље и онда она живи у сиротишту. И онда она ускоро сазна… Ушуња се у канцеларију директора и нађе своје картоне и прочита да она, у ствари, има сестру која живи далеко. И онда она кришом, ноћу, изађе из сиротишта и крене на пут до њене сестре.

И то се све дешава за време Другог светског рата? Јеси ли ти учила нешто у школи о Другом светском рату?

-Не, па ја сам четврти разред.

Одакле ти онда идеја да то буде баш Други светски рат?

-Не знам, само ми је пало на памет.

Коме прво даш да прочита твој текст кад напишеш, ту прву верзију?

-Ја нисам написала прву верзију, ја сам прву верзију само у мојој глави смишљала, и нисам је никоме причала. И онда, тек кад сам почела да пишем, ја сам мислила: „Па, ова верзија је лоша, смислила сам нешто друго“, мало сам је изменила. И онда, чим напишем прво поглавље, прочитам мами и тати. И онда свако следеће исто читам мами и тати.

Кад седнеш да пишеш, колико то онда у току дана траје?

-Зависи од тога колико је дуго поглавље. Може неко да траје сат времена, а неко могу да пишем два дана.

Онда, значи, седиш два дана по цео дан и пишеш?

-Не, не по цео дан, него ја се и одморим мало. Тако, ако је дуго поглавље – на пример, у мојој свесци, једно поглавље било је девет страна или тако нешто – ја то дуго пишем.

То значи да седиш по два, три, четири сата и пишеш?

-Јесте, јесте, јер ја тако волим.

А имаш ли још неку ваншколску активност?

-Да, баш волим да цртам и играм одбојку. И, наравно, као и сва деца, волим да се дружим напољу са најбољом другарицом и осталим другарицама.

Хвала ти, Мила, на разговору. Било ми је задовољство.

-Ништа. Хвала Вама.

Мила себе с правом сматра писцем, и то првим писцем у фамилији. Осим романа Моћ пријатељства, написала је и бајке, у којима принцезе воде главну реч, и нада се да ће и оне бити ускоро објављене. А роман о Другом светском рату из пера десетогодишње девојчице чекамо с нестрпљењем.

субота, 23. новембар 2024.
2° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње