Ђорђе Матић: Имамо опет идеолошке комесаре у култури

Као аутентична фигура неког ко пркоси преовлађујућим стереотипима унутар јужнословенског културног простора, песник, есејиста и преводилац Ђорђе Матић у својој новој књизи Сенке наших предака: отргнуто од заборава, објављеној ових дана у издању београдског „Порталибриса“, говори о српском културном наслеђу које „чува у себи као снагу и као муку, једнако“.

У њој Матић кроз различите аспекте живота и рада сенчи личности попут Његоша, Доситеја, Вука Караџића, Стевана Мокрањца, па све до Васка Попе, Данила Киша, Драгослава Михаиловића, Душка Гојковића... Међутим, проговара и о српско-хрватским културним преплитањима, нашим огледањима са светом кроз фигуру Гаврила Принципа, али и о три генерације српских трубача.

Ђорђе Матић рођен је 1970. у Загребу, где је и одрастао. Од 1991. живео је најпре у Италији, а затим у Холандији, где је у Амстердаму дипломирао енглеску и италијанску књижевност.

Био је уредник и коаутор Лексикона YU митологије („Ренде“, 2004), и коаутор (с Меримом Кључо) тројезичног музичког приручника Eastern European Folk Tunes ("Schott World Music", 2009).

С продуцентом Драгим Шестићем, оснивачем „Мостар севдах ријуњона“, сарађивао је на више албума "world" и етно музике и у Холандији предводио музичку групу „Гађо оркестра“, у којој је певао и свирао удараљке.

Објавио је песничке збирке Lingua franca („Просвјета“, Загреб, 2013) и Haarlem Nocturne ("Uitgeverij In de Knipscheer", 2016, на холандском језику), затим књиге есеја о музици Тајни живот пјесама – хрватска популарна музика деведесетих („Антибарбарус“, Загреб, 2014) и Тајне везе („Сандорф“, Загреб; „Хеликс“, Смедерево, 2017), као и збирку есеја о српској култури Хисторија и савременици („Просвјета“, Загреб, 2016).

Стални је сарадник загребачког часописа Просвјета и члан Хрватског друштва писаца. Након скоро три деценије живота у Холандији, однедавно живи у Поречу, у Хрватској.

Ове године објављене су му две књиге: на француском Visages du silence – Лица тишине ("Theatroom", Париз), и на српском књига Сенке наших предака: отргнуто од заборава, о којој разговарамо. 

Главни утисак који се стиче увидом у Вашу нову књигу своди се на то да из позиција посматрача са стране, о сопственој култури говорите са много већим жаром него што ми који смо овде стално присутни то чинимо. Како бисте то објаснили? Да ли је посреди тај исељенички занос који је у матици замро, или ствар може да се рационализује у идеји о стварној потреби за културним континуитетом?

- Култура смо великих прекида и то нам је мотив: покушај успостављања континуитета, веза, нечега што траје пред уништавањем. Готово да нема важне личности наше културе која није увидела тај проблем и промишљала га, од Андрића, чију реченицу „Зато све наше идеје носе чудан и трагичан карактер ствари спасених из бродолома“ узимам као мото на почетку књиге, па све до, ако хоћемо, Зорана Ђинђића. 

Ипак, треба да се подсетимо да данас постоји нешто институција, какве год биле, нешто се створило. Та квазимисао да је све уништено и да ничега нема је лаж. 

Ја јесам посматрач са стране, по дефиницији ствари. Из такве позиције, из даљине, с дистанце, као што знамо, углавном се види боље, јер је она ослобођена стега које докидају здраво, критичко мишљење, оно изван строгих подела по идеолошкој линији, а богами и по линији кесе, тога ко плаћа. 

Данас је овде у том смислу трагикомична ситуација: највећи цензори у култури позивају на слободу мишљења, а кад се нађу пред текстовима који другачије мисле, ево рецимо баш пред мојима, где с једнаком пажњом и естетичким вредновањем изузетних радова говорим и о Матији Бећковићу и о Богдану Богдановићу, кад покушам да разумем та два различита света, онда не знају шта би с тиме. 

Гледају, мрште се, покушавају да нађу на брзину калуп у који би се то ставило, па онда паушално нешто „закључе“, према својим способностима, забијени петама у песак јер не знају како би даље с тим што читају.

А касније пишу и цитирају Чеслава Милоша о ограничености полуинтелектуалних умова – они који су сами идеолошки полицајци и којима заправо на крају није стало ни до књижевности ни до културе, националне поготово. Њима је то симбол који служи за подсмевање. 

Напољу је било више простора и ваздуха да врхунска дела српске културе, и данас након толико читања и размишљања и даље несхватљива, читам очишћена од овдашњих културних ратова.

Мада, у свету трају други културни ратови и то се све нужно прелива једно у друго. 

Ако неко хоће да види сличности и разлике између нас и западних култура, начина како се интелектуалци постављају пред новом врстом забране мишљења и говора у академском свету, конкретно у светлу расних сукоба, треба да види управо објављено Писмо о правди и отвореној дебати.

Документ импресиван у својој децентности и озбиљности, потписали су га најпроминентнији амерички писци, историчари, музичари и академици. 

Уза силне и неупоредиве разлике између две културе, обе веже то да се најбољи и у једној и у другој опиру све већој нетолеранцији на супротне ставове, и слева и здесна. То није лажно прављење равнотеже, свако може да се увери да неслобода и цензура кидишу са обе стране идеолошког спектра.

На месту у књизи у ком говорите о Филипу Вишњићу и нашој перцепцији његове духовне фигуре у односу на споменик у који су се генерације загледале, кажете „време је да се онај који представља споменик поново ољуди“. Има ли у том смислу и практичних решења или барем смерница на који се начин кретати у будућности?

- Провео сам скоро три деценије у Холандији и гледам како су Холанђани своје највеће личности заштитили и обележили, што се некако подразумева. Занимљиво је нешто друго, даћу то кроз свој омиљени пример начина како би се могло кад би се хтело. 

У граду Харлему пролазио сам често поред бисте извесног Лауренса Јансона: тај је Јансон изливен у бронзи, с књигом у руци и постављен на главни градски трг јер је према предаји измислио штампарску машину пре Гутенберга, иако за то нема готово никаквих историјских доказа. 

Холанђани су схватили колико је митотворност такве врсте важна за нацију и за културу –управо оно што се нама стално пребацује. А ми имамо стварно и опипљиво дело тог нашега Филипа, записано онако како га је он певао и стварао, односно још интригантније, по Алберту Лорду, како је певајући – стварао ново. 

Све то имамо печатано и на свијет издато од нашега Вука и делом Мушицкога. Треба да се само помери угао гледања, да нисмо стално на истој тачки, јер ако само мало изоштримо вид открива се и код Вишњића бескрајно богатство, живо као извор, а не оптерећујуће и застарело.

Фантастичан је био рад уметника Владимира Николића – са нарикачом за Марсела Дишана. Николићев рад означио је једно време „транзиције“, не у оном економско-политичком, фразерском, него у уметничком смислу.

Сад је дошао другачији период и назнаке тога полако пробијају. Мораћемо овде сад да нужно редукујемо и да га назовемо „градитељским“ или афирмативним периодом, насупрот општим тенденцијама. 

Време је, другим речима, када треба покушати стварати неку вредност, а не радити једино кроз принцип негације. Све оно подсмевање, нихилистичко пренемагање и испражњена критика коју видимо посвуда, у властитој негативности заправо скривају потпуни недостатак идеја.

Уводни текст посвећен Његошу садржи Андрићеве речи које говоре о нашој култури сећања, али и „горким талозима искуства“, који нам у неким периодима замагле поглед на оне који стоје у темељу ове културе. Наиме, Андрић конкретно за Његоша каже да он „може само да изгледа одсутан“. На који начин ми данас можемо да освестимо свој културни видик у односу на Вука, Доситеја, Радичевића, Његоша, Даничића и све који су у том низу до данас градили јединствен културни корпус?

- Тако што нећемо да пристанемо на оно што велики критичар Харолд Блум зове „школа озлојеђености“, да делимо велика, највећа имена по способности њиховог уклапања у идеолошке оквире који су данас много мање видљиви а сто пута перфиднији. То треба да се одбије најпре гестом гнушања. 

Имамо опет комесаре у култури, они су, како би један мој пријатељ рекао, „спремни да суде и бесни на све“.

Такви не знају да прочитају најрафинираније треперење поетске прозе у Сеобама и Роману о Лондону, али знају да је Црњански „фашиста“. Андрић је дакако „морално суспектан“. Његош им је „геноцидни писац“, а Вук им је такође „проблематичан“. 

Или има и других, горих, који имају чак и способност естетског доживљаја, што је ретка ствар коју треба чувати, али ће свеједно да је продају за какав фонд или место у јерархији, какво год да је. Па кад после неће нико овде да се бави нашим највећим умовима, има другде ко хоће, и то по правилу погрешно и тенденциозно. Зато се догађа да нам разни Мартенси данас пишу биографије највећих стваралаца. 

С друге стране, такозвана конзервативна национална линија мари за патримониј, али се њен образовани део често гуши у затвореном и увређеном академизму, а овај мање образовани део и не зна како да мисли културу. 

И једни и други су дефанзивни и ригидни, и не могу на крај с било којим од иманентних противречја па сваку критичку ноту схватају као напад. То је окоштавање у култури и негативан процес. 

Видимо како се Његош проблематизује, с колико страха и имплицитног одбрамбеног става, а он је највеће име од свих – мора да је њихова вера врло слаба ако се до те мере боје приступити одређеним проблемским тачкама његовог дела, говорити о местима која напросто траже промишљање, откривање и тематизовање нужних контрадикција какве носе сви велики људи и сва велика дела.

У основи која је лајтмотив књиге на више нивоа, казујете и о нашем односу према Сарајевском атентату у светлу правдања пред светом који не разуме смисао Принциповог чина. Како одговор на питања оних који „не разумеју“ може постати нова основа и оснажење за српску културу сећања? Мора ли на крају тај одговор и постојати?

- То је страховито тешко питање и с њим нема једноставног решења. Али требало би почети од разговора, од вежбања умећа вођења разговора, дијалектички, са пропитивањем и покушајем рефлексије, са учењем могућности да се у исто време у једној памети може с две различите, сукобљене идеје, а да се човек не боји да ће га оптужити одмах за релативизовање, како се ради стално. 

Треба и да се престане да се стално извињава ономе ко о нашим стварима генерално нема појма или има лоше намере. Све је боље од ћутње у овом случају. Међутим, да би се онима који не разумеју ишта говорило, фали основно, главни услов – да разговарамо као једнаки.

Ми смо, поред објективних историјских условљености, гурнути доле, као што смо се и сами делом гурнули у неравноправан положај. Требало би прво да се гради самопоуздање, што није исто што и ароганција, вредновање себе, што није исто што и самозаљубљеност, и самопоштовање, што није исто што и гордост.

Бавите се и нашим унутарњим заблудама и прећутаним репресијама унутар српске културе. Један свој есеј почињете реченицом: „Српска културна историја – мушка је историја“. Какав пак континуитет ствара линија која води од „проклете Јерине“ до Марине Абрамовић? 

- Ствара континуитет борбе, муке и пробијања задатих граница, историју издржљивости, настојања, прогледавања из вековних задатости и излазак из сенки на светлост. Да се то увиди не требају „изми“, нити политичка коректност, за то је потребан здрав разум, саосећање и основна правдољубивост. 

Међутим, та историја је и историја пукнућа и контигенција у којима су се стварале невероватне личности. То је историја падова, али и уздизања и ослобађања великих креативних енергија, не кажем то ради прикривања и лажне равнотеже. 

Падови су пак доминантни. Читати рецимо како су се односили Ђилас и Зоговић према Аници Савић-Ребац, учинило би свакога феминистом.

То је наравно читава једна историја одрицања, чак и од себе, а једва се понекад властита личност пронашла. Десанка Максимовић дивно пева о томе, што ће овима правовернима данас звучати као јерес или као шала. 

Понекад је било одрицања а да их није требало бити, и компромиса, као у случају Маринином.

Поштујем силно њен успех, више сам пута рекао. Знате, кад сте навикли да кад на Западу разговарате о својој култури или уметности уопште, а они вас три деценије гледају кроз слику жена у марамама у збеговима, и кад данас у истом разговору поменете Марину Абрамовић, чак и аматерима и у ћаскањима средње класе, па видите њихову реакцију – то је историјски културни заокрет. 

Када су у питању српска и хрватска културна преплитања, и уопште јужнословенски културни простор, Ви га видите шире него што политичке и друштвене околности дозвољавају. Какву улогу у таквом ставу имају с почетка Његош, а касније Мештровић и једна занимљива изложба уприличена 2008. године, када је Косово поново дошло у жижу наше, али и светске јавности?

- Тадашња изложба дела хрватске ликовне уметности из фундуса Народног музеја у Београду, била је као једна велика метафора дубинских, али нереторичких или подразумевајућих веза између култура, веза кроз појединце и индивидуални талент. 

Мада, како треба увек подвлачити, ниједан од њих није био из Србије, српска култура незамислива је без двојице коју помињете: Његош у истом часу прави у Горском вијенцу и темељ културе и њено узнесење у највишој тачки језика и поезије, док је Мештровић преко свог Косовског циклуса и „Видовданског мистерија“ као један сплет големих подземних жила које невидљиво држе читаво стабло. 

Представљајући апотеозу југословенском духу и будући први артикулисан и у материјалу створен читав један нови, дотад непостојећи идентитет, Мештровићеви су монументални радови једнако и стубови српског елемента, они су његово јачање и учвршћивање, а не растакање, како неки виде југословенски део историје. 

Сто година касније скоро, више нико као да није знао ни хтео да прочита везе и значај ових ликовних дела која су изузетно утицала на обе културе. Утицала су проблемски, конфликтно, а не реторички и лаким путем. Она су суочавања, а не глађење и потврђивање. 

Изузетно је било јако, сугестивно, болно сучељавање, кад се човек преко Мештровића, посредовано уметничким делом, па тиме неупоредиво дубље, врати на место наше трауме – на Косово, наравно. 

Пишете о осећају који је могла да има једна мигрантска генерација наших писаца у другој половини прошлог века. Шта у нашем колективном искуству представља прича о њима и очају, који сте и сами трагом једне генерације у иностранству откривали? 

- Гомбрович се свађа у емиграцији са својим земљацима, јавно и у својим Дневницима, полемише с различитим струјањима која покушавају да мисле своју земљу и стање егзила, издају часописе, књиге, заузимају различите ставове. Ми то нисмо имали, ту врсту јавног разговора. 

Завидео сам Гомбровичу и егзилантима из онога доба на њиховој националној култури која се подизала и самообнављала у емиграцији, која је знала да се сукобљава идејно, завидео на отвореној љубави коју су показивали за своју културу, а не као да је извор срамоте. 

Овако, с такозваном нашом интелигенцијом у расејању, готово да није било места ни прилике за дијалог, критику или полемике, није се имало камо.

Код куће искуство масовног одласка и стварања нових заједница није очито представљало ништа нарочито важно. Човек је морао сам да тражи, ако му је било стало до тога.

Та потрага и разговор с књигама које су имале мотив одласка и бивања другде, за мене су били међу кључним формативним искуствима, читалачким и ауторским. 

Понекад сам налазио трагове својих часних и великих претходника на неочекиваним местима, као што сам нашао Васка Попу у Холандији и Енглеској, и уназад реконструисао некадашњи његов статус на Западу, нешто о чему и данас ван уских кругова овде не зна скоро нико ништа.

Непроцењиво је неколико књига које говоре о искуству наших одлазака у последњих пола века и више – Кад су цветале тикве, Драгослава Михаиловића, пре свих, али и данас мало читан, а изузетан епистоларни роман Драги мој Петровићу, неупоредивог Милована Данојлића. 

Та прича о очају коју помињете, она је још неоткривена, иако су је најбољи већ написали. Сад би требало и да се прочита. 

Поред културно-историјских темеља произашлих из нашег званичног историјског наратива, Ви причате и о труби као периферном, али везивном ткиву једног народа. На шта нас пример три трубача – Душка Гојковића, Дејана Петровића и Александра Антића, дечака из села Ливоч код Гњилана – о којима пишете може опоменути, а на шта осоколити? 

- Може опоменути на оно с почетка и из вашег првог питања: на континуитет, какав год био, а у овом случају је изузетан. Трубачи из мога текста су и опомена и охрабрење. Било да се ради о великом џез-трубачу који је у свим енциклопедијама света или момчићу с Косова који тек учи племенити инструмент, то је све израз једне фантастично богате и једва очуване традиције и, свему упркос, вере у себе. 

У мојој списатељској гести нема реторике спрам њих, тих свирача, нема тапшања себе по рамену ни самодопадности.

Уместо тога, то је подсећање на тешкоће, борбу за одржање, лично, уметничко, индивидуално и у припадности једном народу, какав год био. А није најгори. 

Тај есеј је, као и књига сама уосталом, израз тихе захвалности и скромног поноса да се кроз историју опасности и угрожености нешто створило, непролазно и трајно вредно.