Др Бојан Јовић: Култура је пре свега памћење

Др Јовић, такође истражује поетичке особине српске књижевности XIX и XX века и теоријска питања у области компаратистике. Био је руководилац пројеката Упоредна истраживања српске књижевности у европском контексту и Српска књижевност у европском културном простору, сада руководи Одељењем за упоредна истраживања српске књижевности.

Био је уредник у Књижевној речи, Итаки, Езотерији, Стубовима културе, ИК "Cepter Book". Главни и одговорни уредник Књижевне историје. Објавио пет монографија, двеста стручних радова, двадесетак превода са енглеског, немачког, француског и италијанског језика. За књигу Лирски роман српског експресионизма добио је награду „Станислав Винавер“ за прву књигу из области књижевно-теоријске есејистике.

Аутор је књига: Лирски роман српског експресионизма, Поетика Растка Петровића: структура; контекст, Рађање жанра - почеци српске научно-фантастичне књижевности, Јунаци модерних времена, Авангардни мит-Чаплин.

За нама су дистопијски призори празних градова због пандемије коронавируса, дани проведени у изолацији. Како је изгледало Ваше време у овом периоду?

– Прошло је у некој врсти сна, у многим тренуцима кошмарног, будући да је, уз толике незнане, оболело и неколико блиских људи. На срећу, иако је било драматично, у овим случајевима ипак није дошло до трагичног исхода. Када је о послу реч, многе колегинице и колеге су, када су се изборили са осећањем узнемирености, време провели сасвим усредсређени на истраживања. И без пандемије, по природи посла, изучаваоци књижевности су упућени на својеврсну социјалну изолацију. Ја сам настојао да готово сваки дан одем до Института, који је био необично празан и миран, но то је било добро место за размишљање и писање.

Били сте руководилац пројекта „Српска књижевност у европском културном простору“. Шта пре свега треба нагласити када се говори о овој теми?

– Истраживања овакве врсте настоје пре свега да покажу учешће српске књижевности у образовању европске културе, да јасније истакну до сада незапажене везе између различитих наднационалних књижевних и културних традиција и појава, и да образују сложену полицентричну слику европске културе са нашим битним доприносом у њој. При томе се показује извесно разлагање монолитне слике српске књижевности, уз истицање како самосвојних особина њених различитих видова тако и општих поступака и појава. По правилу се показује колико наша књижевност превазилази пуко примање страних утицаја или подражавање, и у многим случајевима активно доприноси битним трендовима, или их чак покреће.

„Отворене научне заједнице на мрежи“ је назив међународне акције у којој сте представљали Србију. Чини се да је технолошки напредак, отворио и нове просторе за науку. У чему видите нове могућности?

– Нове могућности, пре свега засноване на ИТ технологијама, представљају узбудљиви изазов за све науке, за хуманистику нарочито. У ставу према нашој грани науке често пробија ниподаштавајући став изражен у тезама 'ви ништа не производите' односно 'ви не доприносите (овом) друштву'. Примена метода и алата дигиталних технологија и њихово прожимање са компаративним приступом један су од начина да се коначно сузбију овакве примедбе, нпр. израдом семантичке мреже усмерене ка прожимању грађе са компетентним знањем те повезивању са другим, сродним, научним областима и пројектима.

Због ситуације изазване пандемијом често се говори о култури у будућности, тачније о будућности културе. Треба ли култура да се боји будућности?

– Према садашњем стању, одређена врста забринутости за будућност културе изгледа да је на месту. Свет је постао веома сложено и непредвидиво место у коме најразличитије врсте политичке (не)коректности уз притисак друштвених мрежа ометају слободно размишљање о проблемима књижевности и културе и исказивање критичког – или, једноставно, другачијег – мишљења. Сведоци смо хистеричних реакција уколико се неко усуди да пише о животу других народа и култура, или одступи од окамењених стереотипа о историјским или политичким 'истинама'. Врло ми је занимљив феномен повратка одређених (негативних) појава пре свега везаних за моћ и власт, сада у битно другачијем руху дигиталног популизма који понекад иде до линча и за последицу има (ауто)цензуру или, у активнијем облику, угрожавање егзистенције – економске или чак физичке, непоћудних.

Ви сте директор Института за књижевност и уметност у Београду, где ће 8. и 9. октобра 2020. године бити одржана конференција посвећена часопису Женски покрет (1920-1938). Да ли ће нас изненадити неки подаци о феминизму из тог периода?

– Будући да Институт негује разноврсна усмерења, један од праваца истраживања јесте и проблематика женског стваралаштва, коју проучава група врло самосвесних и отреситих сарадница. Њихова открића увек су занимљива - оно што ме увек изненади јесте колико су заправо жене у различитим раздобљима биле равноправно заступљене – ако не квантитетом тада квалитетом – у већини активности које се традиционално сматрају мушким.

Којим појмом бисте дефинисали свој доживљај стварности?

– Борбени песимизам. Ентропија је сила неуморна, и, чини се, представља крајњи исход свега постојећег. Онога тренутка, међутим, када човек и друштво престану да се боре односно да улажу напор на пољу културе, науке, и екологије, како би ствари биле макар на позитивној нули, хаос надвладава. Другим речима, ако је рат изгубљен то не значи да не треба добити што је више битака могуће.

Шта мислите случају у вези са Десанком Максимовић, која је, срећом само краткотрајно, избачена из програма за 3. и 4. разред гимназије. Молила бих Вас за коментар, с обзиром да је Ваш Институт организовао научни скуп о Десанки Максимовић.

– Институт за књижевност и уметност је везан за стваралаштво Десанке Максимовић и научно и лично. Не само што је у оквиру требињских „Дучићевих вечери поезије“ 2018. године организован скуп и годину дана касније издат зборник посвећен нашој великој песникињи, управници Задужбине Десанке Максимовић у последњим мандатима бирани су из редова садашњих или некадашњих чланова Института.

Како је дошло до трагикомичне ситуације везано за место Десанке Максимовић у средњошколском програму на надлежнима је да размотре. Срећом, она је имала позитивно разрешење, што значи да снажна и цивилизована реакција (стручне) јавности ипак може да доведе до брзе и жељене исправке.

Разумљиво је да не може бити места за све писце у програмима. Но, каква год била логика која је довела до предлога да се Тражим помиловање изостави, ова збирка је пример колико је прошлост жива и инспиративна за савременост. Култура је пре свега памћење, а примери уметнички плодног дијалога са (сопственом) традицијом уткани су у историју српске књижевности кроз сва њена раздобља. Тражим помиловање је у том смислу упечатљив пример живе прошлости изведен на уметнички високо умешан и пријемчив начин.