Др Бојан Јовановић: Бити Европљанин и космополит не значи одрицати важност припадања својој нацији

Аутор је антрополошких дела, издвајамо нека од њих: Српска књига мртвих, Магија српских обреда, Тајна лапота, Дух паганског наслеђа, Карактер као судбина, Клопка за душу, Говор пећинских сенки, Блискост далеког, Судбина и магија, Пркос и инат, Речник јавашлука, Љубав и опраштање, Играње с ништавилом, Памћење и самозаборав, Светови антрополошке имагинације, Антропологија зла, Онирички код, Крај амбиса, Скривени човек...

Снимио је више од четрдесет алтернативних филмова и објавио једанаест књига песама. Важан аспект његовог књижевног рада чине тематски есеји и текстови о домаћим и иностраним писцима.

Човечанство је већ неколико месеци суочено са новим злом, званим пандемија коронавируса. Какво је антрополошко тумачење ситуације у којој смо се нашли?

– Сутуација коју смо до сада познавали само из литерартуре, постала је наша стварност која је показала да оно што смо знали нисмо и спознали. Упознајући природу опаког вируса плаћамо то искуство због неблаговременог и неефикасног реаговања бројним и непотребним људским жртвама.

Епидемија, попут сваке болести, присилно зауставља уобичајени живот и нарушава постојећи поредак. Тада се и доносе посебне мере са циљем успостављања контроле над том ситуацијом, али чија рестриктивност легализује нередовност, односно ванредност постојећих околности.

Несумњиво је да је ово стање кризе која, од старогрчког κρισης (кризис), значи првенствено пресудност за даљи живот, па у том смислу подразумева и преиспитивање дотадашњег пута и сагледавање могућности превазилажења незавидног стања.

У симулираним периодичним кризама, у виду традиционалних празника, застој и преокретање важећег система вредности практикује се да би ојачали постојећи принципи, па није искључено да ће и након пандемије постојећи поредак само да ојача и да се ништа битно неће променити.

Међутим, планетарна криза као принудни застој због пандемије није само преседање на успутној станици, већ и место суочавања са раскршћем одакле можемо кренути и неким другим наговештеним путем.

У књизи Антропологија зла говорите о културним, социјалним и религијским аспектима зла, али и упозоравате да оно још увек није изрекло своју последњу реч. Шта се крије иза тог упозорења?

– Реч је о непрепознавању негативитета који се не јавља само као спољашна, већ и унутрашња опасност. Искушење са новом вирусом је, по свему судећи, дошло из природе, односно животињског света одакле ће нам и убудуће вребати опасности, али су људи изложени још већим опасностим које потичу од њих самих у виду њиховог потиснутог психолошког и социјалног негативитета.

Показују то и актуелни догађаји у САД, земљи са највећим бројем умрлих током пандемије. Несрећни црнопути Џорџ Флојд, иако инфициран коронавирусом имао је асимптоматску клиничку слику и није био заразан, али је пао као жртва расистичког вируса оличеног у прекомерној и бруталној физичкој сили полицајца који га је угушио стајући му коленом за врат.

Његова смрт је изазвала широм Америке вишедневне масовне протесте против расизма који је само један од чинилаца дубоко поларизованог америчког друштва у којем је социјално незадовољство латентни негативитет који га може довести до дезинтеграције.

Тај протест долази, дакле, као крик понижених чије незадовољство повлашћени нису примећивали и хтели да чују.

Уколико би се глобализам остварио на таквим основама неједнакости и владавине енормно богате мањине над сиромашном и поробљеном већином, човечанство би се нашло у канџама разулареног неолиберализма и убрзо суочило са последицама његове тамне стране исказане и последњом речи великог зла.

Ваше дело Памћење и самозаборав подсећа нас на то да баштинимо дух паганског наслеђа и указује на значај традиције као потврде колективног идентитета. Какав је то феномен истовременог памћења и заборава?

– Иако сматрамо да памтимо само оно што држимо у свести као меморисане садржаје свог сазнајног искуства, показује се да смо упамтили и оно чега се не сећамо и да је заборав само дубља форма памћења.

На том памћењу се заснива функционисање језика који нам омогућује да се свесно и вољно сећамо доживљеног као семантичког памћења ослобођеног емоционалног набоја које карактерише епизодијско меморисање позитивног или негативног искуства.

Природни процес таложења нашег искуства и доживљаја карактерише претварање епизодијског у семантичко памћење. Такво памћење имају припадници некад поробљеног народа који су након одређене временске дистанце меморисали болан период своје историје везан за окупаторе.

Ауторитет културе има велику моћ да опраштањем, које подразумева и покајање, убрза тај процес ослобађања епизодијског памћења од негативног, осветољубивог емоционалног набоја.

Међутим, присилно заборављање болног икуства доводи само до његовог потискивања. Под утицајем комунистичке и титоистичке идеологије, покушано је у име виших интереса да се испрограмира заборав геноцида над Србима у НДХ, али се показало да је трауматично историјско искуство само потиснуто и да је у тренутку обнављања ове државе на истоветним усташким основама изазвало бунт и оружани отпор српског народа.

У антрополошким огледима под називом Околни пут пишете о томе да о стању у култури најбоље говори повезаност личности и културе. Како бисте нам то објаснили?

– Свако друштво својом културом утиче на формирање појединца који тако постаје његов репрезент у начину говора, практиковања и придржавања важећих правила и критеријума на путу свог самопотврђивања.

Култура је на том плану репресивна, па је пред појединцем велики изазов да по цену примарне неугодности, везане за често не мала самодрицања потребна да реши све постављене образовноваспитне задатке, дође до статуса и могућности да у култури потом доживи и задовољство.

Уколико се запоставе ти критеријуми и друштво дозволи да се уместо знања, куповином диплома оно симулира, онда се суочавамо са губљењем моралних вредности и појавом „дипломираних примитиваца“ на коју је својевремено још Слободан Јовановић скренуо пажњу, а која је данас, уз бестидно партијско запошљавање, узрок и многих других културно-патолошких феномена у нашем друштву.

Да ли је важније тежити коначним одговорима или пронаћи веру у сопствени идентитет?

– Ма колико тежили неким коначним решењима, увиђамо њихову релативност у контексту животних промена. Чини се да највеће искуство привремености илузија стичемо критичким сагледавањем себе и наивног веровања да смо оно што тврдимо да јесмо, јер нас живот готово преко ноћи уме да демантује и подере маску којом смо се представљали.

Оно што сматрамо својим идентитетом је резултат нашег самостварања у процесу индивидуације, али привремени компромиси које чинимо постају и трајно обележје нашег самоизневеравања до самозаборава у којем губимо моралну снагу за аутентично самопотврђивање.

Прихватајући неизбежне промене можемо сачувати себе и бити оно што јесмо поступно градећи свој идентитет хармонизовањем његових чинилаца до највиших нивоа општости. Бити Европљанин и космополит не значи, дакле, одрицати важност припадања својој нацији.

Из тог осећања и проистиче вера у сопствени идентитет која нам омогућује потврђивање животног парадокса да се мењамо, а останемо исти.

Хоћете ли нам открити да ли осим писања поезије постоји још неко место Вашег мира?

– Једна од тих оаза су снови којима се бавим, трагом свог Ониричког кода, настојећи да их разумем и протумачим. Мир налазим у другачијем кретању када могу без физичке активности путовати кроз свет ониричких искустава.

Управо сам се вратио са једног таквог занимљивог путешествија, тумачећи Снове Владете Јеротића. То је рукопис последње књиге коју је овај наш велики психијатар, психотерапеут и интелектуалац написао и завештао да се постхумно објави.

Као скривени литерата, он се у овој књизи, која би током лета требало да буде доступна читаоцима, потврђује као изузетан прозни писац, што доказује и моју тезу да су снови у оваквој форми, креативног транспоновања ониричког доживљаја у литерарни текст, и књижевни жанр.