Бојана Стојановић Пантовић: Београд више није престоница поезије – постао је ужурбан град спектакла

Њена поезија и научно-критички радови превођени су на скоро све релевантне светске језике. Више од десет година била је стална критичарка за савремену српску поезију листа Политика, писала за Нашу борбу и World Literature Today, објавила и приредила тридесетак књига различитих жанрова.

Прелазак током изолације на виртуелна дешавања и дружења, испуњавао је напетошћу и конфузијом. Почела је да сања кошмаре у којима се њен мачак, као у песми Георга Хајма, преобразио у монструозну мачкетину џиновских размера, попут Бала који седи на врху највише зграде Берлина у предвечерје Великог рата.

Онда се време, скотурало, као код Бранка Радичевића и стигли смо до варљивог маја, када смо сви у стању неког ресетовања, а она је „послушала“ Црњанског да наша судбина зависи од неког дрвета, па је загрлила витко стабло високе брезе у свом дворишту на Златибору чекајући лето када песме долепршају попут лептирова...

У освит глобалне изолације због коронавируса, учествовали сте на књижевној вечери на „Антићевим данима“ у Новом Саду, који су ове године имали зачудно наслућујући слоган „Стварност је стварнија ако јој додаш нестварног“. Како сте као песник разумели ову пандемију?

– Занимљиво је да је мој последњи књижевни наступ био 11. марта у Културном центру Новог Сада, где су пред малобројном али одабраном публиком, представљене изабране песме прошлогодишњег добитника награде „Мирослав Антић“ Дејана Алексића Док светови трају, за које сам писала поговор.

Већ тога дана све књижевне вечери и манифестације у Новом Саду, укључујући и „Антићеве дане“, били су отказани јер су пријављени први случајеви вируса баш у Војводини, и могу да кажем да је некако тај наш песнички свет тада храбро „стао на црту корони“.

Сви смо се шалили да ли смемо да се рукујемо, загрлимо или пољубимо у том тренутку. Нека злослутна као да је лебдела над нама, али је у ваздуху мирисало пролеће, град је био тих и прилично пуст, кафићи неуобичајено празни. Не могу да кажем да је доживљај био катастрофичан, још увек нисмо помишљали на ванредно стање које је после пар дана уведено, иако је 12. марта, на Филозофском факултету где радим, тако нешто наговештено.

Тада нисам могла знати да ће ме пандемија одвојити од овог града, колега и пријатеља на готово три месеца.

Одвојити од било кога уживо, као и у Београду где живим, изузев најближе породице и мачка. Ћерка је требало у априлу да иде на Карлов универзитет у Праг на студентску размену, али је то, наравно, отказано.

Рекла сам себи: Добро је да смо сви заједно... да не морамо да се скупљамо по свету као што се многима десило. Природа, која у поезији често показује своје идилично лице, сада је показала оно своје мрачно, а моћно и неухватљиво. То је снажан песнички импулс пред којим пада свака наобразба и литерарна култура.

Увек се сетим шта је о тој борби човека са природом и њеним тајнама писао Џозеф Конрад, а у томе га следио наш Јован Христић. То је онај „реализам са икс потенцијом“ који се може применити на дела фантастичног, магијског реализма.

Да ли управо сада живимо један од тих светова?

Да ли је ових дана свеопште пошасти у виду вируса ковид 19, било простора за писање, или је све као у песми „После прве руке" : Приметила сам/да песме/углавном пишем/о верским и државним/ празницима/У дане победа и примирја .....

– Углавном сам се бавила туђим, студентским текстовима, докторским и мастер тезама, рецензијама за књиге мојих колега, а мање својим стварима. То је зато што смо све време имали онлајн наставу, а онда су студенти имали више да пишу, па самим тим и да прегледам њихове радове.

Радила сам такође на новој збирци коју већ дуже времена припремам за следећу годину, тачније на свакој појединачној песми, особито на техничким детаљима: прелому стихова, интерпункцији, великим почетним словима, колебању између стиха и прозе...

Структурисање циклуса је без сумње најтеже, од тога да ли ће бити компактнији или лабавији, хоће ли носећа тема бити доминантна само у једном од њих условно, или ће се некако дозивати од почетка према крају и обрнуто.

Да ли се из сваке стајне тачке неког стиха може, као са снежног врха, пружити поглед на његове ниже падине, на удаљене воде, равнице, даљину која је одмах иза прве даљине, иза физички измерљивог погледа. Понекад је наплавина непосредних осећања готово изискивала нову песму, али нисам имала довољно концентрације да их коначно уобличим.

Остале су скице, поједини стихови забележени у телефону, нешто у глави. Ускоро ће, надам се, угледати светлост дана и заокружити нову збирку.

Шта вам је недостајало током изолације, о чему сте маштали, која сте сећања враћали?

– Све време сам имала утисак да је нова 2020. година почела добро, креативно, присуствовала сам или говорила на неколико изврсних књижевних вечери у Београду и Новом Саду: Гојка Божовића, Жарка Миленковића, Ане Ристовић, Катарине Пантовић, до промоције моје књиге Чист облик екстазе, такође у предвечерје короне, у Српском књижевном друштву.

У Институту за књижевност и уметност почетком марта учествовала сам на занимљивом округлом столу о женама авангардисткињама, пред крај прошле године на међународном научном скупу о књижевним манифестима у српској књижевности 20. века, где је било пуно могућности за дружење, размену научних размишљања, проблема.

У једном моменту учинило ми се као да се та пословична учмалост нашег књижевног и научног живота, та инерција и лењост, одједном мења оплођена новом снагом и као да се враћамо у неко раније, срећније доба. То је био утисак и осталих учесника.

А онда је стигао ковид 19 и с њим ванредно стање, прекид свих физичких, изузев виртуелних дешавања на друштвеним мрежама. Морам рећи да, иако је то био неки начин повезивања па и пражњења, он ме је више испуњавао напетошћу и конфузијом, а једно време сам била сасвим зависна од лекарског дискурса и различитих разговора и извештаја о стању пандемије у земљи и свету.

Све до момента када сам почела да сањам кошмаре: мој мачак се као у песми Георга Хајма преобразио у монструозну мачкетину џиновских размера, попут Бала који седи на врху највиших зграда Берлина у предвечерје Великог рата.

Тада сам схватила да ми је свест преобликовала подсвест, као и опасност од обратног процеса, и било је дана прожетих страхом и чак паничним нападима.

Нисмо се овога пута сви срели уживо са опасношћу као за време бомбардовања НАТО-а, али ужасне слике из медија људи и лекара из наших болница и оних широм света поручивале су да живимо у принудном карантину, у коме – како су нас уверавали са ТВ-а – можемо у сваком погледу да уживамо и иронично, на различите начине напредујемо.

Мени су, негде при крају, одједном почеле да искрсавају слике Беча, његових галерија, замкова и паркова, паралелно са стравичном Фројдовом болницом за душевне болеснике која личи на васионски брод.

Потом слике мојих драгих родитеља, замишљени разговори са њима у рано јутро, док се будим. И увек наравно, бивша ја у бившим животима, на бројним местима. Особито у Ефесу или Епидаурусу.

У Вашој последњој књизи Чист облик екстазе: студије и есеји о српском песништву, бавите се модерном српском лириком. Како оцењујете савремену српску песничку сцену?

– Од почетка деведесетих година прошлог века српско песништво је делимично имало улогу симболичке заштитнице пољуљаног националног идентитета, у чему се управо огледао и отпор тзв. глобалистичким или „анационалним“ тенденцијама.

То се, свакако, није први пут десило у историји српске поезије и књижевности уопште: увек када су били угрожени национални и политички опстанак и идентитет, књижевност и језик означавали су неку врсту њихове супституције.

То се у много чему може уочити и данас, на тематском, језичко-стилском и стиховном плану.

Ова књига сагледава српску поезију у нешто ширем књижевноисторијском и компаративном контексту, а поготово разматра оне ауторе и ауторке који условно речено припадају духовној линији суматраистичког наслеђа, које се очитава као говор разлике, протест и побуна на различитим нивоима песничког текста и односа према традицији, домаћој и страној.

У том смислу, сведоци смо знатних успеха наших песника и песникиња у свим деловима света, чак и оних најмлађих. Не прође дан, а да се не појави превод на неки од страних језика њихове поезије било на иностраним порталима, у часописима, књигама или антологијама.

Већ после 2010. године стасава млада и најмлађа песничка генерација и код нас и у суседним земљама, која захваљујући интернету управо има велику амбицију да направи значајну песничку каријеру, а неки су то већ веома млади и учинили.

Какву енергију доносе млади песничке гласове који долазе, о чему пишу?

– Млади песнички гласови (они рођени после 1985. године па чак и касније) делују углавном у оквиру тзв. регионалне књижевне сцене, пре свега на порталима, блоговима, интернет часописима, али и у специфично профилисаним едицијама нпр. Трећег трга, Енклаве, Контраста, итд.

Ту се такође формира и њима пратећа критичка мисао, која никако није без значаја, и која врло интелигентно и циљно промовише и васпоставља један нови поетички канон младе и најмлађе генерације, који је, упркос неким заједничким карактеристикама у српској поезији, али и другде, прилично униформисан, иако инсистира на безпоговорној индивидуалности и језичкој ексклузивности.

Они праве отклон (изузев ретких изузетака, нпр. Бојан Васић) од модернистичке, високомодернистичке, па и постмодернистичке парадигме, угледајући се на англоамеричку језичку поезију, квир естетику (микс Радмиле Лазић и Милене Марковић у поезији младе Радмиле Петровић), надреалистичку међуратну праксу (Милица Шпадијер) и неоавангардне експерименте седамдесетих (нпр. утицај Јудите Шалго у поезији Маше Сеничић).

С друге стране, имамо прве збирке младе хрватске песникиње Монике Херцег која по свом непатвореном лиризму подсећа на Весну Парун, да би у најновијим већ почела да пише по одређеним агендама.

За њих, као и за млађе прозаисте нова/стара тематска исходишта тзв. миленијалаца су урбана и локална свакодневица, расцеп личности, посттрауматска искуства или чешће сећања на ратове, конзумирање наркотика и алкохола, депресивна и манична стања, институционално лечење, лабилни родни идентитет, политички и идеолошки, најчешће леви ангажман.

Како видите место књижевних фестивала данас у нашој култури и на књижевној сцени? А место часописа?

– Мислим да је то веома значајно за нашу културу и да је током последње деценије, али и раније поред неких старијих, већ традиционалних (какав је нпр. онај Светски дани поезије у различитим градовима Србије, који је међународни и заиста квалитетан), организован један број националних и интернационалних књижевних фестивала у разним градовима Србије, тако да се не може рећи да је сва моћ књижевне сцене централизована у два највећа града, у Београду и у Новом Саду.

Стога имамо квалитетне фестивале са међународним учешћем рецимо у Панчеву, Сомбору, Кикинди, Зајечару, Гаџином Хану, као и изузетно значајну Крупару у близини Суботице, у коју радо навраћају и домаћи и страни писци, а која је захваљујући др Луки Анђелићу и песнику Ђорђу Кубурићу по свом специфичном штимунгу и интимној локацији већ постала својеврсни мит.

Оваква окупљања најчешће имају своје тематске вечери, портрете појединих аутора и разговоре са њима, вече посвећено младим ауторима, округле столове критичара и теоретичара, дискусије преводилаца.

Најважније је, међутим, осим упознавања самих аутора и размене списатељских искустава и веома жив контакт са публиком, враћање институције читања поезије и прозе, што се најчешће прима с одушевљењем.

Наравно, то има и своју лукрaтивну страну, писци могу продавати своје књиге с ауторским попустом, што је повољна варијанта за оне који су заинтересовани да купе књигу. Та врста доживљаја и праксе није могућа на виртуелан начин, и због тога једва чекам обнову ових манифестација, надам се од јесени.

Што се књижевних часописа тиче, сматрам да се у читавој Србији од севера до југа објављују добри и значајни књижевни часописи, изузев, на жалост у Београду. Погледајте само квалитет новосадских Поља, Златне греде, Летописа Матице српске, Интеркултуралности, сомборских Домета, краљевачке Повеље, крагујевачких Корака, нишке Градине, пожаревачког Браничева, панчевачких Свески и Квартала, све бољих часописа са југоистока Србије попут Бдења, Развитка, Истока, Буктиње, Библиописа.

У Београду веома ретко излазе Београдски књижевни часопис и Књижевни магазин, а млади аутори се највише окупљају око различитих интернет портала за књижевност.

Ипак, све то не може да надомести чињеницу да Београд већ одавно није престолница поезије и књижевне периодике, и да су тај примат преузели други градови и издавачи.

Вратимо се овим протеклим данима и месецима. Којом емоцијом бисте описали претходна два месеца?

– Тешко је то рећи, осећања никада нису била иста, смењивала су се и преклапала, али је некаква подлога остала иста, а она је у мом случају увек везана за протицање и субјективно осећање времена, а затим и простора, што је једна од битних тема и моје поезије.

Иако ми се у условима карантина чинило да ћу свиснути од пасивности и некретања, полако сам стицала нову рутину која је сваки дан била иста и сводила се на дуже спавање, и затим пажљиво маскирање пред излазак у продавницу или апотеку.

Временом је то постао неки мали интимни догађај, ритуал, а особито после доласка кући редослед скидања рукавице и маске, дезинфекција обуће и околних површина... затим рад за компјутером и кување ручка, праћење седница кризног штаба и осталих извештаја из света, гледање различитих серија и филмова.

Када је у питању тзв. знање о корони, њеном пореклу и мистериозном деловању, понекад ми се чинило да сваки лекар има своје тумачење, као када је у питању нека сложена стилска фигура. Између тога читање: поново и увек Црњански и помало Андрић, одушевљење Хандкеовим кратким романом Голманов страх од пенала, поређење са Кафком, Клајстом, Камијем.

Хандке као песник, без премца. Ново откривање српске надреалистичке есејистике. На крају сам дошла до тога да би у повременим телефонским разговорима знала да кажем: „Немам времена, у гужви сам", што је звучало парадоксално, као да смо усред најоптерећенијих месеци у послу којим се бавим, какви су јун или децембар.

Време се, дакле, скотурало, како би то рекао Бранко Радичевић, и уједно убрзало. Осећања из прве половине марта преко прелепог априла с којим смо били сви заточени, до променљивог маја када је укинуто ванредно стање још увек се нису стабилизовала, јер тзв. слободу осећам само на тренутке, а не константно, у сваком погледу.

Осећате ли неку промену у људима?

– Искрена да будем, за разлику од многих који су морали све време да раде, уз пуну свест о опасностима излагања вирусу, ја сам имала срећу да сам могла да радим од куће. И тако је још увек, све до 1. јуна.

Тако да нисам имала ни прилике да видим неке друге људе, осим комшија, пролазника, под маскама или без њих. Често сам имала утисак да многи људи и не хају за корону, не чувају се, не штите, критикују власт у кратким сусретима, у пролазу.

Неки су деловали отворено уплашено и дезоријентисано. Други су били озбиљни и достојанствени у поштовању епидемиолошких прописа, особито они 65+ који су свечано одевени изашли тог првог дозвољеног дана у шетњу.

Њих ми је, све време, било највише жао. Шетачи паса су, чини ми се, најмање променили свој менталитет. Последњих година, на жалост, много тога у људским односима се код нас променило.

Обузети собом, породицом, послом и можда најближим кругом људи с којима сарађују, појединци су се међусобно отуђили, и чини ми се да и Београд све више постаје један помало површан и ужурбан град спектакла, напоран за живот, па самим тим и за неку блиску људску комуникацију.

У овом периоду преминуле су на жалост и поједине некада блиске колеге с којима сам се дружила, а које годинама нисам видела. чула и да су преминули. Као да се та невиђења и отуђења у животу на крају претачу у смрт, а да готово и не осетиш разлику.

Какви су Вам планови на научном плану, а какви када је песничко стваралаштво у питању?

– С обзиром да смо сви у стању некаквог ресетовања, прво сам предузела један озбиљнији одлазак у природу, на планину, где како то каже Црњански, наша судбина од неког тамо дрвета зависи.

Па и ја знам да загрлим витка стабла високих бреза у мом дворишту на Златибору. Враћам се студентима и још недовршеним текстовима и пројектима, надам се и неким отказаним научним скуповима.

Претходне и ове године урадила сам поговоре за изабране песме Д. Ј. Данилова и Д. Алексића, као и превод поезије великог словеначког песника Алеша Дебељака (1961-1916) Каталог прашине.

Још увек чекам рецепцију тих књига. Већ сам наговестила да завршавам нову песничку збирку после последње У обручу (2017), а намеравам и да се посветим раду на првом избору из моје досадашње поезије.

А долази надам се, право лето, када песме долепршају лако на екран, попут лептирова.