Љубивоје Ршумовић: Природа нас гледа и имитира нас, а нама се чини да нас кажњава

Шест деценија стваралачког рада, више од сто објављених књига, око 600 телевизијских емисија, на десетине позоришних сценарија и више десетина великих и највећих књижевних награда, су лична карта овог великог писца.

Љубивоје Ршумовић је и аутор неколико школских уџбеника, био је председник Културно просветне заједнице Србије, један од оснивача и члан Управног одбора Задужбине Доситеја Обрадовића, један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије.

Добитник је две запажене међународне награде – „Пуља“ у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, и награду Унескоа за „Буквар дечјих права“, на светском конкурсу за књигу која промовише мир и толеранцију. Аутор је једне од најпопуларнијих серија за децу Фазони и форе. Један је од ретких наших писаца, попут Душка Радовића, кога воле да читају сви, и одрасли и деца. Данас, живи и ради на Слободној територији, недалеко од Београда.

Како је живети и радити у природи, на Слободној територији?

– Живот који ја живим, и рад којим се бавим, не може се Радити у неслободи! Београд, са својим седмим и једанаестим спратовима, са својим саобраћајем (који и ја практикујем), са својом водом и ваздухом, добар је за преживљавање, али је мука духу! Зато бежим на Слободну територију кад год могу, и кад год имам нешто ново да покушам да створим.

Како Ви гледате на епидемију која је задесила планету? Да ли је то цена човековове неодговорности према природи и његове отуђености у савременом свету? Какве последице можемо да очекујемо ми одрасли, а какве деца?

– Дигла се џева око те пандемије, као да раније није било ни грипа ни запаљења плућа. А фраза о „човековој неодговорности“ и „отуђености“ такође нам искрено досађује, ма где се нашли. Дозвољавамо да нас свет и политика замлаћује логодедалијама, уместо да се угледамо, али стварно, на уређене земље у којима се поштују институције и закони.

Дозвољавамо себи да се према Планети односимо као маћеха према пасторчету, или прецизније – као бахати глодари према „сиротој“ природи. Наравно, све што чинимо ми њој, учиниће и она нама! Природа нас гледа и имитира нас, а нама се чини да нас кажњава! Последице су катастрофалне!

Читав свој живот посветили сте писању. До сада сте објавили више од 100 књига у којима подједнако, већ деценијама, уживају и деца и одрасли. Да ли се сећате како је све почело, како сте постали песник?

– Имао сам срећу да су моји родитељи били писмени, волели да читају књиге, и куповали их за себе, па и за мене и брата Миливоја. Имао сам, такође, срећу да у Љубиш, Богу иза леђа, дође деветнаестогодишња учитељица Милица Вођевић, у коју сам се заљубио.

Посебно сте окренути деци и младима којима дајете јасне одговоре на многа питања и недоумице, дајете им савете, учите их мудрости, разонодите их и кроз смех, шалу и хумор чините да буду срећни и да расту. На који начин их учите да воле књижевност, уметност, културу? Како проналазите инспирацију?

– Нисам нешто „посебно“ окренут деци и младима. Ја пишем „за људе у деци и за децу у људима“ како сам давно себи себе објаснио. У свом компјутеру сад имам четрдесет два рукописа за сабрана дела – двадесет за младе људе, и двадесет два за тзв. одрасле. Та заблуда о мојој „окренутости деци“ дошла је због тога што сам радио у редакцијама за децу и омладину Радио-телевизије Београд, па Србије, и што су моји стихови у тим емисијама одмах компоновани и певани, и тако постајали познати и код младих, али и код одраслих, па су код ових других стварали илузију да ја пишем само за децу и младе. А писати за децу и младе, значи слушати Душка Радовића (који ми је све време био уредник, и који ми и данас, мада мртав, први прочита све што напишем!) А Душко је једној Вашој колегиници на питање како треба писати за децу - одговорио: „За децу треба писати као за одрасле, само много боље!“ А где налазим инспирацију? Не тражим је уопште, она мене налази!

По Вашим текстовима игране су позоришне представе, а за радио и телевизију снимили сте више стотина емисија за дечји, школски, документарни и програм културе. Једна од најпопуларнијих серија за децу Фазони и форе имала је сто педесет седам епизода. Како су настали Фазони и форе, у чему је тајна њиховог успеха?

– Успех се постиже храброшћу и поверењем! Храбро је било рећи пре шездесет година – „Одрасли нису дорасли деци“, а то је био инспиративни мотив мојих првих књига Тандара - мандара и Ма шта ми рече. Те две књиге су штампане у преко 200.000 примерака. Ма шта ми рече је годинама била на врху топ листа најчитанијих књига у Словенији, Македонији и Бугарској, поред српскојезичних подручја! Олга Влатковић, уредница Радио Београда, имала је храбрости и поверења кад ми је рекла: „Ршуме, добили смо пола сата времема у уторак вече, хајде уради нешто“. Тако је настала емисија, па после и књига Уторак вече - ма шта ми рече. Перо Зубац је имао поверења и храбрости да ми каже 1986 године: „Ршуме, имам пола сата времена на ТВ Војводине, уради нешто“. Тако је настала емисија, а данас већ и четврта књига Фазони и форе.

Лепа вест је да књига Фазони и форе има своје наставке, нова издања и да је радо читана?

– Па, у 157 епизода Фазона и фора има текстова бар за двадесет књига под тим насловом. Ја сад бирам најуспешније, најзанимљивије, најсмешније текстове, да би књиге биле што занимљивије. Издавачка кућа „Лагуна“ увек ангажује најбоље илустраторе. А ја се са носталгијом сећам како нисам могао да нађем илустратора за Ма шта ми рече, па сам прво издање илустровао фотографијама, својим и туђим. И то је било храбро у то време. Касније сам целу своју књигу Песме уличарке илустровао својим фотосима.

Како бисте данас оценили дечји и школски програм Телевизије Београд који новим садржајим и концепцијама покушава да задовољи критеријуме који му постављају ново време и нове генерације?

– Нисам приметио да постоји неки „дечји и школски“ програм. Немам ништа против експеримента са онлајн школом, мада сам пун сумње у крајњи исход. Ђаци и учитељи би требало да пруже руку једни другима, да обећају једни другима успех. Ђаци морају да воле своје учитеље, као што учитељи треба да воле своје ђаке. Или обратно! Прво учитељи ђаке, па ће онда и ђаци учитеље. Дакле, и овде поверење игра важну улогу, и оставља траг за цео живот.

Крајем лета, у дворишту Ваше родне куће у Љубишу, по други пут ће бити организована Академија „Сарадници Сунца“, десетодневни камп намењен младим, талентованим песницима. Како је замишљен овогодишњи програм?

– Млади људи, талентовани за писање, који су ове године добили неке награде на фестивалима, или показали на други начин своју надареност, биће позвани да нам се придруже у Љубишу, на Златибору. Моје колеге, Мирјана Булатовић, Мошо Одаловић, Урош Петровић, Виолета Јовић, Власта Ценић, Влада Андрић, Јасминка Петровић, Тоде Николетић и ја, упутити ћемо их на неке нове изворе песничких вештина и знања, а мр Гордана Брун ће то учинити у односу на природу и екологију, док ће се Борка Томовић, глумица Позоришта „Бошко Буха“, бавити културом говора.

У организацији града Приједора учествовали сте на „Књижевним сусретима на Козари“, добитник сте награде за животно дело „Књижевни вијенац Козаре“, а приједорска библиотека је објавила рукопис Ваших песама под називом Крчевина. Када су настале песме из збирке Крчевина и откуда наслов књиге?

– После награде, постао сам почасни грађанин Приједора. Велика част за мене. Имао бих право и да гласам на њиховим изборима, вероватно. То је као да смо се окумили. А кум није дугме, каже наш народ. Сваке године сам позван да боравим у Приједору, уз част, добродошлицу и уважавање. Тако ме дочекује још само Златибор. Поднаслов књиге Крчевина гласи „Песме које сам писао кад нисам био песник“. Ту су, дакле, први стихови које сам написао, а такође и кратки описи свега што се догађало око мог песничког сазревања. Укратко, описао сам и опесмио своје „крчење“ пута кроз песништво, своје муке и дилеме, чак и животне, најинтимније.

Овенчани сте највећим домаћим и међународним наградама међу којима је и награда Унеска коју сте добили за Буквар дечјих права. Шта је Ваша порука за крај разговора, када говоримо о правима детета, о миру и толеранцији?

– Забринут сам, али најозбиљније, чињеницом да стадо будала и комендијаната управља и одлучује о нашим животима, и животу планете Земље. Тај недостатак здраве памети брише сваку идеју о миру и толеранцији. Похлепа и огољени криминал господаре светом, а у похлепи и криминалу нема места миру и толеранцији. Отуда моје бекство на Слободну терирорију, која се налази у краљевини Заувари, и Чардаку ни на небу ни на земљи.