Растко Мочник: Концерт уживо увек ће бити нешто друго – и боље – него музика са компјутера

Докторирао је 1975. године у Паризу, а потом и на Универзитету у Љубљани 1983. године. Овај ангажовани интелектуалац са простора бивше Југославије аутор је књига „Колико фашизма?: расправе о посткомунизму“, „Алтеракције: Алтернативни говори и екстравагантни чланци“, „Три теорије: институција, нација, држава“, „Светска економија и револуционарна политика“, а недавно је Факултет за медије и комуникације у Београду објавио његову књигу „Теорија с идеологијом“. 

Словенија је недавно одјавила епидемију коронавируса, али пандемија је још у току и са професором Растком Мочником разговарамо о „новој реалности“ и њеним последицама. 

Чини се да се свет скупио у једну тачку и да већ више од два месеца обитава у некаквој корона заједници. Пандемија још траје, али је Словенија ових дана објавила крај епидемије. С каквим осећањем сте примили ту вест?

- Према статистици заиста изгледа да је епидемија у Словенији заустављена. Има дана без нових позитивних на тестовима, а када и има нових случајева, бројеви су мали, један или два. За време званичне пандемије, људи су били врло дисциплиновани, носили су маске, нису се приближавали једни другима итд. А сада, кад је објављен крај епидемије, дисциплина је пукла, људи се друже, седе на терасама кафића, улице су пуне, продавнице су пуне – као да ништа није било. Као да опасност више не прети. Али главни разлог за званични крај епидемије била је политичка одлука да се опет покрене привреда. Значи једна типична капиталистичка рачуница која тражи равнотежу између броја мртвих и броја изгубљених радних дана. Ово је класични приступ буржоаске економије. За време велике глади у Ирској 1845–1852, рачунали су колико становника Ирске треба да умре да би нова демографска слика била економски профитабилна. Против прогноза коментатора, изгледа да владајући нису ништа научили из епидемије и да је њихов циљ, да се све врати на старо стање. 

Ово није баш утешно: постоје теорије да је епидемија последица пљачкашког односа према природи, да би се могла зауставити много успешније да је било међународне сарадње, брзе реакције – и ефикасних јавних здравствених система. Ова епидемија измерила је отпорност појединих друштава – њихову "resilience", као што кажу у безбедносној науци. Резултат је поучан: САД, Велика Британија, то јест земље некадашњег капиталистичког центра, показале су се најслабијим. Земље са неолибералним политикама на власти – Бразил, Италија – исто су јако погођене. А Кина је целом свету дала лекцију. У Вијетнаму до сада нико није умро. Боре се за живот британског пилота коме отказују плућа.

Медицински дискурс је неумољив. Мере које су свуда у свету примењиване у циљу заштите јавног здравља косе се са слободарским дискурсом и сви смо морали да се одрекнемо дела личне слободе да бисмо сачували здравље. Како Ви размишљате о том односу између научних сазнања о унапређењу јавног здравља и хуманистичких о унапређењу идеје слободе? 

- Па није неки велики губитак слободе ако не смем у шопинг центар. Овде се види граница либералног схватања слободе. Либерална идеологија полази од атомизоване индивидуе: свако је слободан и одговара за себе самог. Држава не може никоме да прописује шта је за њу или за њега добро. Дакле: треба оставити свакоме да сам одлучује како ће се понашати за време епидемије. Либерално закључивање иде онда овако: пошто нико не жели да се зарази и пошто нико не жели да зарази друге – ризик од заразе је мали; дакле, могу изаћи у кафану, у шопинг центар и у диско. Ако сви или већина или довољно велики број закључе на тај начин – ево вам катастрофе!

Ђорђо Агамбен је недавно писао о науци (медицини), хришћанству и капитализму као о новом светом тројству у којем је наука тренутно добила примат. Мислите ли да је капитализам тренутно решио да послуша науку и предност дâ здрављу у односу на профит?

- Садашње филозофе не ваља узимати превише озбиљно. Узгред буди речено – капитализам увек послуша науку: јер му техничким иновацијама доноси екстрапрофит, јер му организационом науком и психолошким истраживањима омогућава дисциплиновање радница и радника, јер му помаже код брендинга и маркетинга, јер му истраживањима јавног мњења омогућује манипулисање масама... Пошто наука још мало зна о новом коронавирусу, стратегије против епидемије заснивају се више на системима јавног здравства и на здраворазумским мерама које смањују физичке контакте. Свака од ових мера, у неку руку, је арбитрарна и може се оспоравати: али те мере функционишу према логици „великих бројева“, дакле, упркос делимичној арбитрарности оне су ефикасне ако их се придржавају стотине хиљада, милиони људи. А што се јавног здравља тиче, земље које су годинама уништавале системе јавног здравства, најјаче су погођене епидемијом. Италија, Шпанија водиле су политику „штедње“, „фискалне дисциплине“ и доживеле су катастрофу. Барем би из епидемије могли извући поуку да се изгради јак јавни систем здравства и да се обуставе приватизације.

Много се током ових пандемијских дана говори о култури, све је пребачено у онлајн презентацију и добили смо виртуализоване културне догађаје. Мислите ли да ће то у некој будућој перспективи утицати на појаву нових, другачијих уметничких пракси које ће изменити досадашње поимање културног догађаја?

- Пре више од педесет година, Маршал Маклуан лансирао је лозинку "the medium is the message" – медијум је порука. Мање сензационалистички то значи, да материјални носилац садржаја није неутралан. У оралној култури певају гуслари, у електронској „Крафтверк“. Додуше, за време епидемије користе се већ постојеће технологије, али се уводе нови жанрови. Траже се нови потенцијали електронских технологија. Уметници нпр. воде уметнички дневник. Rena Rädle и Владан Јеремић стављају на Јутјуб врло духовити "performative drawing" –перформативно цртање. Сигурно ће ове праксе донети нове уметничке облике, чак и жанрове. Али то неће угрозити постојеће форме. Концерт уживо увек ће бити нешто друго – и боље – него музика са компјутера.

Недавно је један француски бизнисмен дао предлог да се портрет Мона Лизе прода за 50 милијарди евра не би ли држава надокнадила финансијски губитак. Како бисте Ви разумели овај предлог у причи о односу економске базе и духовне „надградње“, тачније, односу савременог капитализма према идеји богатства и вредности?

- Ово је духовит предлог. Продавци би сигурно продали Мону Лизу изнад њене цене, пошто се продаје „симболичка вредност“, не вредност материјалног предмета. Али би на дуги рок свакако губили. Треба наиме урачунати и „мултипликацијски“ фактор: туристи који долазе у Лувр да погледају Мону Лизу требају спавати, јести итд. Значи, троше много више од саме посете галерији. Озбиљно говорећи, ово је лоша идеја. Пошто јавне установе данас немају новца, продаја Моне Лизе значила би да би дело нестало у некој приватној колекцији и ко зна колико би још било доступно јавности. 

Пандемија је изнедрила једну нову синтагму, „нова реалност“. Примећујете ли њен утицај на лексику и шта то говори о нашем суочавању са измењеним животним навикама, макар то било и привремено?

- Више се не рукујемо. Мени то недостаје. Развили смо рефлексе на основу аутоматске претпоставке да су други извор заразе. То није баш пријатно. Са друге стране, кад смо за време карантине шетали (у Словенији то није било забрањено), поздрављали смо једни друге кад смо се срели. Као на селу. То ми се много свидело.

За крај, да ли током ове пандемије више пишете или читате? Или сте се посветили само посматрању глобалне ускомешаности изазване пандемијом?

- Пошто увек касним и прекорачујем рокове, наравно да сам радио!