Кен Лоуч: Сада су се сви некако повезали, за то дуго нисмо имали времена

Између осталог, Лоуч је добио две Златне палме у Кану, за филмове Ветар који њише јечам и Ја, Данијел Блејк. Његови филмови су радо гледани у нашим биоскопима и на фестивалима. 

На последњем Фестивалу ауторског филма у Београду је приказано његово последње, изузетно дело Жао нам је што смо вас пропустили. Кен, који има осамдесет и три године, тренутно живи као већина нас на свету, ограничено, у преовлађујућој изолацији, у његовом дому у Бату, у јужној Енглеској. О тренутној ситуацији у Британији и свету, и о његовим филмовима, разговарали смо телефоном.

Како сте? Како је у Бату у времену епидемије, како проводите време?

- Код куће сам. Тренутно гледам кроз прозор, нема баш много људи на улицама. Добили смо упутства да не идемо напоље, ни у продавнице, због чега је веома досадно. Кафићи нису отворени, живот је заиста стао, и прилично је депресивно. По мени је велики проблем у томе што је наша влада некомпетентна. Нису успели да предузму одговарајуће, хитне мере на почетку епидемије. Изолација је морала да се спроведе одмах, много раније. Инструкције су биле збуњујуће, за потребе доктора и медицинских сестара није било заштитне опреме, или је било мало, нису довољно рађени тестови. У суштини је то прича о неуспеху и некомпетенцији. А тренутно још не можемо да сагледамо последице опште изолације.

Ваши филмови се, између осталих тема, критички баве проблемом незапослености. Каква је тренутно перспектива у Великој Британији, да ли постоји страх од још веће незапослености, као последице епидемије корона вируса?

- Да, апсолутно, већ су приметно повећани захтеви људи за помоћ од државе, јер су њихови послови престали да постоје, престали су да раде. Држава троши много новца за подршку приватном сектору, али је упркос томе велики број људи отпуштен, за њих су последице епидемије већ веома тешке. И не видим начина да се ситуација поправи, јер се све више компанија затвара. Захтеви за пословима су све мањи, јер људи немају новца, сигурно ће наступити снажна рецесија. Таква је глобална ситуација.

Снимате политичке филмове, али политичке у једном суптилном, дискретном облику. Филмове који су топли и саосећајни према људима који пате и у исто време критични према систему који ствара ту ситуацију патње. Ваши филмови су уметничко огледало друштвених неправди. Да ли они могу да помогну у решавању проблема?

Приче које покушавамо да испричамо су приче о људима. Њихови животи су пуни емоција, а породице реагују на кризе на различите начине. Понекада је присутно пуно смеха, понекада се плаче, понекада има много беса. То је уосталом суштина људског искуства и живота. А последице лоших политичких одлука се одражавају у животима стварних људи, у њиховим односима. На пример, у мом последњем филму Жао нам је што смо Вас пропустили је реч о привременом раду, о несигурним пословима, о самозапосленима. О случајевима где радници имају веома мало права, немају плаћено боловање, нити одморе. Морају сами да се побрину за превоз, за осигурање, а при томе обављају послове који су веома важни за друштво, као што је неговање старих људи, или транспорт робе. Њих жестоко експлоатишу. Када су на послу, они околини представљају своје "срећно лице". 

То је човек који ти куца на врата приликом испоручивања пакета, или неговатељица која брине о твојим старијим рођацима. Они дају све од себе да буду љубазни током дана, али када дођу увече кући са посла, исцрпљени су, јер нису стигли ни да једу, нису видели децу, а деца нису урадила домаће задатке. Тада тензије расту. Ако хоћете да откријете последице експлоатације радника, погледајте породице тих људи. То ми покушавамо да прикажемо у нашим филмовима.

Социјалиста сте, и током декада Вашег богатог рада нисте престајали да браните људска права и права радника. Са друге стране, у свету се, генерално говорећи, не брине много о правима радника, моћне и богате корпорације диктирају сурова правила. Какво је ваше мишљење о томе?

- То је тачно, велике, мултинационалне корпорације имају све више моћи, као и њихови политички представници. Међу њима има разлике, али они у сваком случају представљају и чувају интересе капитала. То је случај са Европском Унијом, са Доналдом Трампом, са Борисом Џонсоном. Они су сви представници великих бизниса, а заједничко им је то што сви траже најбоље начине експлоатације радника. Са друге стране, изазов за раднике и њихове политичке представнике је пронаћи начин да се узврати ударац, да се пружи отпор. Ми нисмо у томе били много успешни, превасходно зато што су вође радничких покрета биле социјалдемократе, а они су превасходно били на страни послодаваца, не радника.

Да, они желе праведније друштво, али желе прво профит, и могућност да повећају порезе, да би друштвене службе функционисале. А истински социјалисти, у које себе убрајам, верују у колективно власништво, где не постоји послодовац који експлоатише раднике, већ радници раде и одлучују заједно, производе ствари које су људима потребне, штите радну средину, дају пристојне плате. Наш проблем су, дакле, социјалдемократе који се суштински не баве правима радника.

Да ли можда радите на новом филму, и да ли је, шире посматрано, ова глобална епидемија инспиративна за филмског уметника?

- Мислим да се тренутно све мења. Разговарали смо о следећем филму, али нисам сигуран да ћу успети да га завршим. Знате, тешко је радити када се остари. Видећемо... А у овим околностима се открива много изузетних чињеница. Људи почињу да схватају ко је заиста значајан за друштво. Медицинске сестре су веома важне, као и неговатељи, возачи. Многи од њих су врло лоше плаћени, и раде у лошим условима, могу да буду отпуштени у сваком тренутку. А у овим временима су одједном постали веома вољени и популарни. Изазов за нас левичаре је да искористимо ову ситуацију, да скренемо пажњу на права радника. Није у реду да они раде преко агенција које им узимају новац, није у реду да раде за тако мали новац.

Треба сада другачије да се организујемо. На пример, неговатељи који воде рачуна о старијим људима треба да буду део Националног здравственог система, што у нашој земљи није случај, они раде за приватне компаније које зарађују на њихов рачун. У том смислу, треба да искористимо тренутно стање, у коме људи желе да буду добре комшије, желе да подрже једни друге. На пример, ми смо сада почели да разговарамо са нашим комшијама, са којима раније никада нисмо разговарали!

Само зато што тренутно делимо исте велике проблеме. Људи су почели више да брину једни о другима, млади помажу старијима. Сви су се некако повезали, за шта дуго нисмо имали времена. То треба да искористимо, да променимо наше политичке вође. Све ово ће једном постати само романтично сећање, ништа се неће променити ако њих не променимо.