Милена Тробозић Гарфилд: Преживеће „култура за понети“

Два месеца касније, она се пита ко жели да иде у позориште под маскама, где пре почетка чујете снимљену поруку – искључите телефоне и ставите своје маске. И док у свом дому у предграђу Вашингтона слуша цвркут птица, закључује да је овог пролећа научила да је тачно оно што је рекао Цицерон, да човеку који има башту и библиотеку ништа није потребно.

Милену Тробозић Гарфилд можемо описати једном реченицом „живи много разних живота и професија“, можемо је и лоцирати помоћу две географске тачке Вашингтон-Београд. Али, то би било шармантно шапутање у односу на озбиљност свега што је радила и ради.

По вокацији глумица, Милена Тробозић Гарфилд је као позоришни продуцент деведесетих година направила бум на нашој позоришној сцени. Захваљујући њој, по први пут у позориште је ушао приватни новац, била је то представа Запали ме Ленфорда Вилсона у режији Алисе Стојановић.

Начином на који је медијски заокружила целу причу – избацивањем ТВ и музичког спота за позоришну представу, увела је талас промене у област маркетинга у култури. Уследиле су и друге представе у њеној продукцији, већином и у њеном преводу.

Како сама воли да каже, у једном од својих живота је и књижевни преводилац. Између осталог, превела је Маркесов роман који се током ове пандемије доста помиње, Љубав у доба колере. Ова мултимедијална уметница је из позоришних ушла и у филмске продукцијске воде.

Прво са филмом Бели, бели свет Олега Новковића, а свакако преломну тачку овом делу њене биографије представља продукција филма Шавови Мирослава Терзића.

У освит ове глобалне пандемије (5. марта) по Вашој идеји и у Вашем преводу у центру „Atlas refforming arts" у Вашингтону премијерно је изведена представа Госпођа Ајнштајн српске списатељице Снежане Гњидић у режији Карин Розницек. Колико је појава коронавируса утицала на судбину представе и шта су даљи планови?

– Представа је одиграна десет пута и добила је заиста велики број – 6 или 7 изванредних критика. Мислим да би они желели да наставе са играњем представе у септембру, ако буде могуће, и да би волели да направе америчку турнеју. Снежана Гњидић и ја смо добиле понуде из Аргентине и Шведске да се и тамо постави. Али све је то сад неизвесно, не зна се шта ће бити могуће.

У сваком случају представа је имала велики одјек и Милева Марић је сада препознатљиво име у Америци. Занимљиво је да је то последња представа која је одиграна у Вашингтону пре проглашења епидемије. Тако се десило.

Да ли је стање у свету уметности још увек сажето у фрази „нико не зна", како је већ у марту писао Вашингтон пост. О којим врстама стратегије за излазак из ове ситуације, када се још увек забрањују велика окупљања - па самим тим су институције културе у немогућности да зарађују од улазница, разговара у Америци?

– Нико не зна, то је тачно. Али већ сад се види да никад више неће бити исто. Наравно ситуација је другачија у Америци, на Бродвеју или на лондонском Вест Енду. Тамо је позориште милионски бизнис који зависи и од путовања и према томе, неповратно је угрожен.

Наше институције културе су релативно заштићене јер су највећим делом подржане из државних фондова и оне не живе од продатих улазница, то јест не зависе директно од публике. Апсурдно звучи, али оне могу да преживе и без публике. Њих штити држава.

Али питање чему уметност без публике ? И питање је да ли ће се публика вратити, да ли ће моћи да се ради у условима када није препоручљиво окупљање или када се захтева ношење маски. Јер излатак у позориште је социјлни чин поред тога што је културни, идете да бисте видели представу али и да бисте видели друге људе.

Ко жели да иде у позориште под маскама?

Замислите представу на којој чујете снимљену поруку искључите телефоне и ставите своје маске. За време куге није било позоришта, што нам нажалост опет доказује да уметност не спада у тзв. примарне делатности. Она је била и остала надградња, а кад су темељи, односно база, пољуљани она прва пада.

Осећа ли се страх од тога шта ће бити са донацијама за културу?

– Донације су већ биле смањене још од економске кризе 2008. И ја сам пуно о томе говорила. Та давања се нису вратила на стари ниво. У Америци се о томе пише и разговара, али не са становишта формирања неке стратегије, нити са становишта да се уметницима мора помоћи.

Не мора. Мора се помоћи лекарима. И бескућницима и незапосленима ма ком сектору припадали. То ће дуго времена бити на првом месту.

Уметност ту постаје ефемерна и њен опстанак је њена брига, као што је случај и са другим делатностима које су погођене. Нека помоћ ће можда уследити али она неће бити стратешка већ једнократна, помоћ, а не решење. Јер решење још нико нема.

Ко по Вама има већу шансу да се први опорави?

– Култура за понети. Дакле она култура која не подразумева дестинацију, одлазак и окупљање већ напротив усамљивање. Све што је на нашем компјутеру ће преживети, филмови, серије и књиге, све што можемо понети са собом.

Некада, пре ове кризе, ја сам тврдила да је све што није живо - мртво, то јест да је дигитално јефтино и неодрживо, а живи догађаји - концерти представе, јединствени, ексклузивни и зато исплативи.

А сад тврдим супротно. Све што је живо је – мртво. Угашено. Публика је заразна и према томе све што не захтева присуство публике и присуство живих уметника ће преживети, уз мале зараде, на интернету.

Да ли ће по Вама бесплатан приступ културним садржајима на интернету започет током глобалне изолације, направити тектонске поремећаје у културе?

– Неће. Пошто је то била ванредна ситуација и неће, пошто ти садржаји занимају веома мали број људи. Интернет припада младима, а млади не воле да им се рецитује, игра балет или пева опера преко интернета, то је њима преспоро.

Млади траже брзе садржаје у малим залогајима. Њима је и Јутјуб епска форма. Они су на Тик-Току, тако да нема опасноти да ће бесплатни садржај на интернету угрозити културу, јер њих гледа занемарљиво број људи (занемарљив кад је интернет у питању).

Што се тиче оног дела да су бесплатни, то код нас конкретно, није проблем јер је код нас култура заправо бесплатна и кад није на интернету, јер цене улазница за већину кутурних садржаја су дотиране, а не тржишне.

Тектонски поремећај о коме говорите није изазван дигиталним бесплатним приказивањем, већ питањем да ли ће се публика вратити у новонасталим условима. И кад се услови можда једном врате на старо, да ли ће се вратити старе навике ?

Навике се тешко стичу, а брзо губе. Кад једном изгубите публику веома ју је тешко вратити.

Недавно сте писали да је креативна индустрија, о чему се код нас доста говори у последње време, у свету већ ушла у неку врсте кризе. Односно да је услед презасићености дошло до креативног кркљанца. Како онда видите будућност креативне економије у овим измењеним условима?

– Да то сам назвала и Креативни Крах. Оно што сам тада рекла сада важи још више: засићење садржајима односно креативни кркљанац и фрагментација публике улед превелике понуде доводи у питање монетизацију.

Дакле продукције ће бити, уметности ће бити и биће је све лакше произвести, објавити, снимити, изложити али неће бити пара. Биће мање публике уживо, а све што је на интернету биће неупоредиво јефтиније од живих догађаја.

Неће бити могуће или - биће све теже живети од уметности. И десиће се оно што је увек било, преживеће само најбољи, генијални, врхунски који ће наћи своје богате мецене или најприземнији, који ће бити пука забава, а не уметности.

Све између тога ће нестати. Нестаће квалитетне, али осредње институције јер њихови трошкови рада, производње, одржавања ће остати исти, а зараде и донације неће.

Ето, то је тај модел краха. Осим тога огромна производња садржаја и велика понуда обара цену раду. Данас на интернету можете да купите дизајн вебсајта или лого за 100 долара и да добијете 20 понуда, и тешко је преживети као просечан дизајнер.

Како сте прихватили ову глобалну изолацију, како „трошите дан"?

– Па ако могу тако да кажем нисам их трошила, напротив, користила сам их полако и пажљиво. Наравно ова ситуација је забрињавајућа и тешка али ја сам у некој врсти изолација већ скоро двадесет година од како сам се преселила у Америку и од како ми се родила ћерка.

Ми живимо десетак километара од Вашингтона у предивном зеленилу, окружени потоцима, и птицама најдивнијих боја које до сада нисам примећивала јер су се скривале од буке авиона који су нас надлетали.

Радимо од куће, на даљину тако да, осим путовања која су сад неизвеснија у мом личном животу није се много променило. Ја сам ето и у личном избору била претеча живота у природи, рада на даљину, комуникације преко интернета и релативне социјалне изолације.

Увек сам у томе уживала јер ми је остављало више времена да читање, за раумишљање, за писање. Дружење је важно али социјализација је прецењена.

По чему ћете памтити дане „остани код куће"?

– Памтићу их по звуку кише која је опет падала и по цвркуту птица који ме је будио сваког јутра у исто време, по бојама птица жутим црвеним, наранџастим, плавим, по плавом небу и по дугачким телефонским разговорима са пријатељима, по неколико највеселијих Зум рођендана на којима смо се много смејали са свих страна света, доказујући да је дистанца могућа без емотивног удаљавања.

Уосталом некада, када су путовања била тежа, људи су годинама гајили пријатељства преко писама. Физичко одсуство не искључује присуство.

И научила сам да је заиста тачно оно што је рекао Цицерон, да човеку који има башту и библиотеку ништа више није потребно.

Да ли су Ваши пријатељи дисциплиновани? Како бисте описали слику и звук града Вашингтона током пандемије?

– Сви моји пријатељи се врло дисциплиновано и данас придржавају изолацијских правила, раде
од куће и нисмо се видели већ више од два месеца. Неки су добили и нове унуке које још нису
видели.

Код нас је кућни режим још увек на снази, јавни паркови и сва места јавних окупљања су затворени. Ако би требало да опишем улице оне изгледају некако као улице из снова, скоро нестварне, често пусте, а оно што је најнеобичније је нестанак авиона, који је вратио најлепше птице у наша дворишта.

Како бисте описали осећање које сада влада Америком, да ли је страх та реч којом се може дефинисати, оно што се осећа међу становништвом?

– Америка је подељена, запрепашћена и затечена оним што ју је снашло и више у некој врсти стрепње и неизвесноти и напетости, него у осећању страха. Без посла је остало преко 33 милиона људи.

Многи бизниси, ресторани, продавнице,тржни центри, позоришта су затворени и никада се више неће отворити. Много је људи на ивици егзистенције, и још увек много случајева оболелих, међу највећим бројем у свету.

Њујорк је пуст град. Мислим да је међу многим Американцима дошло до великог освешћења и разочарења јер су схватили да Америка није најбоља, најспремнија, најслободнија демократија, већ земља створена за привилеговане.

То је земља без икакве социјалне заштите па тако ни медицинске, без бриге за зеједницу, али и без бриге за појединца. Постоје само интересне групе које спаја заједничка корист. Код нас је незамисливо да неко не може да оде у болницу зато што ће после тога пасти у тешке дугове, или да неко преко ноћи постане буквално бескућник у реду за хлеб.

Мислим да присуствујемо буђењу из америчког сна који се пред нашим очима претвара у кошмар. Који је застрашујући јер је много неуких, огорчених, а наоружаних.

Да ли се на емоционалном плану нешто променило у Америци? Да ли је дошло време неке нове осећајности?

– Нажалост, мислим да није. Ни у Америци нити игде у свету. Бојим се да ће епидемија донети једну дугогодишњу изолацију, сада не ону појединачну него изолацију држава, отежано путовање, веће контроле, затварање у своје границе, једну велику ксенофобију и страх од другога па макар он долазио и из другог града наше земље.

Бојим се да ће ова епидемија у смислу нове осећајноти донети само нове страхове и културолошко удаљавање, буку и бес.

Више није на снази забрана кретања ту где живите али је још увек, осим самопослуга, све затворено. Шта бисте прво урадили када бисте могли да изађете?

– Отишла бих код фризера. Моје велико ограничење је немогућност путовања, јер ће процедуре бити компликоване а путовање од 15 сати с маском у пуним авионима непријатно а и опасно.

Који су Вам наредни професионални планови?

– Па знате како кажу - криза је лоша ствар коју не треба пропустити.

Дакле ја сам увек радила неке нове пионирске ствари било да је у питању бродвејска продукција у позоришту, у филму сам стратешки радила само оне пројекте који су могли да врате наше наш филм на А фестивал, у ПР-у сам спајала уметност и догађаје, приватним издаваштвом сам се бавила још 80 тих година кад сам објавила књигу «Паметне жене, погрешни избори», највећи хит тих година.

Тако и сада покушавам са групом колега из неколико земаља да развијем нови самоодрживи модел позоришне продукције кроз који ћемо едуковати младе позоришне уметнике и менаџере за ново доба.

Пријавили смо се с тим пројектом на конкурс «Креативне Европе» за Западни Балкан и ако добијемо средства испробаћемо нови модел који ће бити применљив у Европи чак и у новим условима смањења публике и недостатка пара.

Тај нови модел зваће се РЕД.

Шта би данас, после ове пандемије изазване корона вирусом била окосница неке нове ваше књиге Мали савети за бољи живот, четири године након објављивања оригинала?

– Све што је ново је старо. Откривамо лепоту у новој блискостичу речима и погледима, у дискретним назнакама, као у старим романима код Џејн Остин, без претераних додира и без нападних гестова.

Откривамо лепоту природе, у свему што нам је дато без пара, не више у ципелама, брендовима, сатовима, стварима које немају вредност ако их нико не види. У осамљености која није самоћа, у постојању у нама самима с нашим мислима сновима и сопственим остварењима.

Одавно сам почела да пишем књигу текстова која се ове Како бити сам...

Звучи као да је сад смишљено али није, јер не говори о усамљености и изолованости него о лепоти и драгоцености осамљивања, о рекреацији вредности. Један од мојих текстова у књизи «Мали савети за бољи живот» се звао Како живети ? И био је инспирисан Монтењом.

А сад је ново питање - а како живети даље?

Само живети, једноставно, радосно, без такмичења. Живети без манипулације медијским садржајима, кувати, спавати, можда сањати. То је све. Моја ружа која је процветала на балкону важнија је од сваког Оскара.