Миливој Павловић: Сада је време да се „плати“

Осим сликарства и графике, бави се скулптуром у јавном простору и графичким обликовањем. Излагао је на више од 30 самосталних и већем броју групних изложби у Србији и иностранству.

Оснивач је покрета Topiary Art Trust (TAT). Са групом ТАТ и самостално извео је девет јавних пројеката у српским градовима. Организовао више изложби француских сликара у Србији. Један је од координатора пројекта „Стварати заједно Србија-Канада“ 2017-2018 у сарадњи са Универзитетом Троа Ривијер у Квебеку, као и пројекта "Nature is my Homeland" са Академијом „Јан Матејко“ из Кракова.

За РТС говори зашто треба повезати естетику, етику, екологију и економију, а реч природа пише са великим почетним словом.

Пандемија короне одложила је Ваше самосталне изложбе у Београду, Берлину и Кракову. Да ли су утврђени нови термини? Како је конципирана изложба у београдској галерији „Озон“?

- Читав сет изложби у галерији „Озон“ носи назив „Векторизација“ и у оквиру њега би требало да се одржи и моја изложба дигиталних радова "It is time to pay now" која се начелно бави темом урбане средине насупрот природи и Културе насупрот Натури. Изложба у галерији „Озон“ ће се највероватније одржати у јулу ове године, док ће иностранство (и Берлин и Краков) остати под знаком питања због питања граница и проходности. 

Где треба да излажете у Берлину, како ћете се представити тамошњој публици?

 - Са галеријом „СубјектОбјект“ сарађујем од 2008. године и договорено је да у септембру ове године буду изложене новије графике, слике на платну наредне године. Као и у галерији „Озон“, и ове две берлинске изложбе би требало да тематизују однос урбане средине и природе, са критичким освртом на неодржив развој и погубни утицај људског фактора на планету.

Ваши радови, био-скулптуре у јавном простору („Жирафе“ на Топчидеру, „Паун“ и „Лептир“ у Ботаничкој башти, „Три трипода“ испред Ушћа, као и пројекти у Апатину, у парку у Пријепољу и у Чачку...) су и у извођењу и симболички повезане са природом. Пријатељски, сараднички однос човека према животној средини је једна од идеја уметничке групе ТАТ чији сте оснивач. Колико је, да ли је вирус који је захватио читав свет показао да је наша цивилизација изгубило управо ту врсту идеја?

- Корона је неко нужно зло које није било ту само да науди. Истина, однела је известан број живота и отворила нова питања којих до сада нисмо били свесни. Тако је, на пример, биолошки баланс за многе људе апстрактна идеја, на то се не обраћа пажња - као што се не обраћа пажња на дисање док не дође до помањкања ваздуха, или на здравље док оно не буде угрожено. Попут прошлогодишњих пожара у Сибиру, Бразилу и Аустралији, послат је сигнал да нешто дефинитивно није у реду са нашим начином живота и поимањем Природе. Наша планета је систем спојених судова обележених осетљивом равнотежом, а човечанство се и даље игра са стрпљењем Природе.

Потпуно је несхватљиво да се од краја осамдестих, од када је установњена синтагма „одрживи развој“, човечанство није много опаметило. У ову поразну статистику улази и наша еколошки потпуно погрешна државна политика која дозвољава градњу малих хидроелектрана, најпогубнијег и најнерентабилнијег начина производње енергије. Затварају се очи пред бесправним сечењем шума или бесправном градњом у еколошки осетљивим зонама, квалитет ваздуха у нашој земљи је међу најслабијима на свету, реке су загађене, земља такође. Да не говоримо о својеврсној „дрвофобији“ у дизајнирању јавних простора у градовима Србије.

Што се тиче пројеката којима је група ТАТ покушала да скрене пажњу на себе, идеја која спаја уметност и биљне врсте није нова, постоји од када је света и века. Међутим нов је контекст у коме се предлаже овај подухват. Пре свега реч је о појму одрживости који је сада битан за сваки сегмент нашег постојања. Из те филозофије „штедње и бриге“ родио се концепт 4Е којим се и група ТАТ руководи у реализацији својих пројеката где су естетика, етика, екологија и економија нови стожери евалуације било каквог креативног рада од науке, технике, технологије до уметности и дизајна.

Пре два дана је почео Ваш рад са студентима. Како сте са њима комуницирали, радили током пандемије? Можете ли на примеру рада са студентима онлајн да резимирате шта губимо ако нам се комуникација преведе из нормалне само у дигиталну сферу? Колико то личи на обилазак музеја и галерија само преко интернета, без могућности да у њих уђемо?

- Директан визуелни контакт са оригиналним радом изузетно је важан приликом коректуре у настави ликовне уметности. Ту није само у питању уметничко дело као материјални траг подложан тактилној и визуелној евалуацији, већ је реч о својеврсној енергији која се не може у потпуности пренети фотографијом. Тачније, доживљај који фотографија или друга репродукција може искривити на боље или на горе је, без обзира на квалитет фотографије, увек варљив. Други важан елемент наше наставе је директно обраћање саговорнику, где у комуникацију улази и говор тела, што преко екрана не може у потпуности да се оствари.

Ипак, наше видео-конференције су биле корисне и драгоцене из неколико разлога. Први је да се рад на даљину редовно прати, колико због наставника да има увид у процес, ритам и посвећеност студента, толико и због њих самих којима је потребан фокус кроз разговор, понека критика или охрабрење и савет за даљи напредак. Други разлог јесте да је важно одржати уходаност и увезаност једног предмета из наставног курикулума са другим предметима како би се образовање на једном нивоу студија ваљано комплетирало. У том смислу платформе за комуникацију на даљину су погодне за обављање наставе у ванредним околностима.

Добровољно осамљивање да би се стварало је природни процес код сваког уметника. Да ли сте протеклих недеља, када смо морали бити изоловани, радили више у свом атељеу? Је ли „вишак“ времена у том смислу био подстицајан?

- Радни дан у 21. веку уопште није исти као у претходним епохама. Комуникационе технологије којима робујемо, социјално устројство, личне, друштвене и професионалне конвенције и навике често непотребно одвлаче пажњу од рада. Изолација на коју смо били принуђени заправо нас је принудила да „заронимо“ у себе, да у тишини осаме боље ослушнемо сопствене гласове изнутра. Реч је о томе да се није радило много више, већ много растерећеније од осталих обавеза, а тиме и ефектније.

Чему сте се највише обрадовали када је укинуто ванредно стање? Шта сте прво урадили а да претходних недеља нисте могли?

- И према успостављању и према укидању ванредног стања имао сам велику дозу скептицизма. Јер се у оба случаја ишло линијом мањег отпора. Пошто је здравствени систем слаб, а људи несавесни и недисциплиновани прибегло се карантинском „терору“. Пошто је економија пред колапсом, а људи пред пуцањем – попустиле су мере. Тако да се нисам посебно обрадовао враћању у привидну нормалу која и даље делује ненормално, јер неки поштују, а за неке прописана правила нису обавезујућа. Ово ванредно стање је заправо било изузетно драгоцено искуство што се тиче професионалног фокуса и рада у осами без осталих обавеза (осим домаћих задатака са децом и повремене набавке) и мислим да ће ми помало недостајати. Апстиненција од социјалних контаката за уметника је као благотворни пост после тешке хране, осећа се телесно и духовно освежен. Ипак ако се нечему искрено радујем, то ће бити највише рад са студентима уживо, праћење њиховог раста и напретка.