субота, 16.05.2020, 06:00 -> 06:11
Извор: РТС
Аутор: Оливера Милошевић
Биљана Србљановић: Теорије завере су већа опасност од сваког вируса
Има шест Стеријиних награда, неколико пута је била најбољи страни драмски писац по избору угледног немачког часописа "Театар хојте". Биљана Србљановић има Европску награду за нову позоришну реалност, награду "Ернст Толер" и Француски орден витеза уметности и књижевности. Њене драме преведене су на двадесетак језика и изведене у преко двеста позоришта широм света.
Широј јавности она је позната као неко ко гласно, искрено и емотивно критикује друштвене аномалије. У својим драмама, међутим, она са пуно љубави пише о животима обичних људи, односима унутар породице, утицају историјских и политичких околности на нашу свакодневицу.
Позориште је за Биљану Србљановић природни наставак тема и дилема које постављамо у реалном животу. Њене драме су о споредним људима и њиховим споредним животима. Нема ту оних који ће променити свет или дело по којем ће бити заувек запамћени. Њени ликови смо ми у својој свакодневици, преко којих се ломи живот, историја, ратови и кризе. Њих муче питања како живети у свету пуном неправде и како наћи своје место у том свету.
Биљана говори и пише искрено, страсно, без калкулисања. Тако је недавно писала и говорила о свом искуству са ковидом 19, тако говори и за рубрику РТС Културно.
О коронавирусу који је зауставио свет знамо више и захваљујући Вашој искрености. Јавно сте преко друштвених мрежа поделили све кроз шта сте са овом болешћу прошли. Тако сте као јавна личност били једна од нас, доказ да се пандемија не дешава тамо негде некоме, да то није само статистика, већ опасност која нам свима прети... Како сада, са дистанце посматрте сопствени "случај Корона"?
- Физички сам се, од самог ковида, готово потпуно опоравила, али мислим да сам, као и читав свет, тек почела да се суочавам са оним ширим последицама које је пандемија оставила - и психолошким, и социјалним, па и економским, породичним, друштвеним. Страх пре свега од непознатог, од неке невидљиве претње, од "непријатеља" кога не можеш да дефинишеш, да обухватиш погледом, да схватиш шта је тачно, прераста код великог броја људи у ирационално понашање: неки се сада боје свега, тешко им је да се врате у "нормалан живот", у навике и понашање од раније, док су други парадоксално још необазривији, понашају се према вирусу као према фатуму, који је немогуће избећи, "ако ти је суђено" и то су две крајности које су веома лоше.
Сви ми, који радимо послове који зависе од публике, од контакта са људима, од неке врсте "додира" морамо да нађемо нови начин да превазиђемо све страхове и да поново остваримо ту танану везу - позориште - гледалац или стварност - писац, која је, у изолацији прва страдала.
Раде се озбиљна научна истраживања, али круже и бројне теорије завере на тему узрока и последица ове пандемије. Како размишљате о тој теми, како смо у 21. веку дошли до тога да будемо немоћни пред вирусом који је кренуо са пијаце у Вухану?
- За мене су све теорије завере већа опасност од сваког вируса. Верујем у реч науке и сматрам да је неописиво глупо да неко помисли да тајна сила креира вирус, који не може да контролише и од које може сам да настрада, а да се не разуме какву би корист имала од тога? Пијачне приче о "фармако-мафији" су тако пријемчиве, тако лепљиве, људи када се нађу пред великом опасношћу, увек траже излаз у нечем "наднаравном", у неким тајним силама које су изнад њих. Нажалост, критика савременог финансирања и позно-капиталистичког приступа здравству, у ком се врте огромни новци, базирана је на много тога истинитог, али исто тако постаје потпуно бесмислена кад се свака нова болест објашњава завером покварених капиталиста који, као нека секта, могу да једнолинијски креирају светске катастрофе, да би зарадили паре на њима.
То једноставно одвраћа друштва од рационалног сагледавања ПРАВИХ проблема у самој, на пример, фармацеутској индустрији, у загађењу планете, у недостацима здравствених система и слично, јер ако за све кажеш - ма то је завера, онда ти као појединац и сви ми као друштво, не можемо ништа организовано и рационално да учинимо против тога. Како се понашамо према планети, добро и пролазимо, ако нас, с времена на време, поткачи по неки вирус који блокира свет на годину дана, али ипак, мање више, сви преживимо, само да наставимо да девастирамо природу, околину, средину у којој живимо, као да ништа није ни било.
Ово је глобална криза, једна од највећих после Другог светског рата, све нас занима шта нас чека после пандемије?
- Од почетка, док су сви говорили "Ништа више неће бити исто", ја сам упорно понављала да је то илузија. Свет ће се променити, то је јасно, јер никад у реку не уђемо у исту воду, али ми, као они који тим светом управљамо, остајемо потпуно исти, само мало гори и рањивији.
Чини ми се као да ништа нисмо научили, као да нико није направио напор за неким самосагледавањем, за спознајом тренутка у ком се налазимо, не видим да се иједна земља издигла из себичне затворености, видим једну тужну пропуштену прилику за светску солидарност, или за промишљање неке нове парадигме у организовању друштава, у свету који се несумњиво мења. Чини ми се да смо остали једнако окренути ситном, у односу на ширу слику, окренути оном што је данас, у односу на будућност коју можда нећемо, као планета, дочекати.
Све се, не само код нас политизује, па и пандемија. Али ја са Вaмa волим да разговарам о уметности и култури. Шта уметност и култура значе када дођу оваква времена?
- Уметност, којом се ја бавим, прва је настрадала у овом периоду. Позоришта су затворена, филмови, и кад су снимљени, не приказују се осим онлајн, колективно искуство и припадност "парохији", како Бергсон наводи, кад говори о смешном, у гледању позоришног чина, више не постоји. Не знамо да ли ће позоришта радити, не знамо да ли ће бити концерата, када ће се поново ићи у биоскопе, на места где је то заједништво кључно, да би се нека уметност проживела. Сви размишљамо о томе, како стварати позориште у време социјалног дистанцирања и коме оно сада уопште више и треба? Ја сам писала нови комад, када сам се разболела, и онда, уз муку настављала, а да ми не иде лако. Јер и за писање је потребна стварност, потребно ми је да ја ту будем публика, која посматра људе и живот око себе и онда, у својој самоћи, креирам нешто што ћу, као огледало, понудити "правој" публици у позоришту.
Све ове недеље сам провела на прозору, а да сам ретко видела живот. Он се, напротив, одвијао на интернету, сви наши "Скајп" и "Зум" сусрети, на којима никако нисмо природни, на којима наступамо, па и кад смо међу најближима, све то је довело до једне тужне извештачености у односима. Не знам како ћемо прескочити ову препреку, сигурно не како је весело Бокачо предвиђао, више видим неку дистопијску будућност, у којој ће култура постати још много мање важна.
Из Атељеа 212 су за јесен најавили праизведбу Ваше нове драме. О чему овога пута пишете?
- Пишем о фудбалу, буквално. Како год да то сумануто звучи. Пишем о односима међу људима који живе данас, који су разних генерација и у различитим везама једних са другима, а који, као у фудбалској формацији, некако као да имају унапред задату улогу и позицију. И у животу имамо одбрамбене и везне играче и нападаче. Имамо оне који организују игру, имамо оне који играју главом, оне који су генијални у појединим потезима, али само у њима, оне којима је суђено да чекају на лопту, све нас који мењамо стране - десно и лево, као и крила, оне који дриблају друге, оне који на кварно уклизавају и слично.
Та фудбалска метафора ми је заправо и шира слика нашег пост-југословенског друштва, од смрти Тита која је објављена током фудбалске утакмице на Пољуду, преко Максимирског насиља, које је било не само увертира ратова, него и његова суштина, до последње битке Звездиног тима у Београду и Барију, раних деведесетих, а тај тим је тада представљао СФРЈ у малом, све до дан данас, када смо у фудбалу све слабији, а све нам више значи, до те мере да обрачуни навијача постају грађански ратови, то ми је било занимљиво на метонимијском плану.
И идеологија и улога баш тог спорта, и трагедије, и успони, као у античком позоришту, пред стотинама хиљада "живих" гледалаца, и милионима преко екрана, то је нешто што данас једино још може да створи катарзу. Наравно, за мене је ово само нека полазна тачка, драма је, као и обично, о људима у овом времену, о њиховим ситним причама и малим животима, кроз које се провлаче ломови историје.
Веома се радујем будућем раду са Паолом Мађелијем, са Атељеом у ком нисам радила од како је Цветковић окончао свој последњи мандат, а то је сад баш давна историја. Веома сам срећна и почаствована позивом Новице Антића и поверењем читавог уметничког тима у мене.
Епидемија код нас полако пролази. Треба се наставити тамо где смо стали...Чега сте се све зажелели из времена пре Короне?
- Ужелела сам се путовања. Нисам очекивала да ћу то више икад изговорити, након дуге деценије растрзаног живота на свим могућим континентима и дестинацијама, током које сам упорно, уз највећи напор, одржавала свој рад овде, након вуцарања по аеродромима, ноћним летовима, отказаним летовима, затрпана снегом по возовима, лошим путевима, по хотелима у којима сам заборављала важне ствари, да их никад више не пронађем, након година и година путовања, створила сам, пре неких десетак година, праву фобију према померању са места.
Стално сам говорила "Ко воли да путује, тај је идиот", јер људи углавном имају у глави путовања као део неког одмора, неког пријатног искуства. Кад сам једном провела 12 сати на патосу аеродрома у Истамбулу, путујући са Кавказа кући да сахраним оца, кога нисам успела да затекнем живог, јер је био период Божића и сви су авиони били пуни веселих туриста који путују јер воле, за мене је сам појам путовања постао нешто што више не могу да поднесем. Престала сам да одлазим и на своје премијере у иностранство, престала да идем било где, где се иде ауто-путем или авионом, престала да желим да се покренем из своје све скученије средине.
Сада, када нас је ово све задесило, као да сам излечила те фобије, поново желим да седнем у авион, да одлетим негде само "онако", желим да ходам непознатим улицама туђег града, желим да доживим нешто ново, да се сусретнем са оним што не знам. У зао час сам се "излечила", баш сада, када више нико, чини се, неће више моћи никуда да оде, да само изађе из свог тесног, тесног окружења.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 19
Пошаљи коментар