Александар Зограф: Корона је јединствен спој стварног и измаштаног

Игром случаја, Александар Зограф прво почиње да објављује у иностранству, а тек касније у Србији. Његове стрип свеске објављене су у САД, Италији, Француској, Шпанији, Португалу, Мађарској, Немачкој, Финској...

У Зографовом стваралачком процесу, важну улогу имају и старе и одбачене фотографије, новине, разгледнице, и други артефакти индивидуалне и колективне историје, где он ишчитава али и учитава различита значења, а које најчешће проналази на бувљим пијацама, чији је страствени посетилац.

У тренутку када је свет нагло почео да затвара границе због појаве пандемије короне, у првој половини марта, боравили сте су Берлину, где сте имали изложбу. О каквој изложби је реч? Како је из Ваше визуре изгледао тај нагли почетак глобалне ванредне ситуације?

- Неколико пројеката, на којима сам у том моменту радио, били су прекинути ескалацијом кризе у вези са корона вирусом. Моја нова збирка стрипова, под називом Охрабрења, само је још један од наслова који нису могли да буду дистрибуирани. Али међу прерано прекинутим пројектима била је и изложба „Missing Stories", која се одвијала у Салону музеја савремене уметности у Београду, посвећена радовима на тему принудног рада у време нацистичке окупације. А то је тема која деценијама није довољно промишљана, разматрана. О томе је свој коментар изразило неколико аутора из више земаља, и заиста је штета што је једна тако занимљива изложба морала да буде прекинута, у тренутку када је требало да настави свој пут у неколико градова у окружењу и у Немачкој.

Слично се десило са мојим гостовањем у Берлину и Лајпцигу, које је имало више повода. У Берлину је био приказан филм Ђорђа Марковића Последња авантура Кактус Бате у којем се појављујем као истраживач и наратор. Затим, требало је да представим своју нову књигу на немачком језику, која се састоји од истинитих, стрипованих прича инспирисаних Другим светским ратом - сматрам да је то био период који је, на различите начине, обележио свет у којем живимо. На крају али не и последње, у Музеју европских култура у Берлину сам био један од излагача, као део интернационалне групе аутора чији се рад повезује са термином "стрип журнализам". Изненада је ситуација у вези короне покренула заустављање свих културних манифестација у Немачкој, и ова изложба је прекинута, а ја сам затекао себе како грабим да ускочим на последњи лет за Србију.

Доживео сам то као некакаво магновење, а криза у вези короне наликовала је на трауматични потрес масовне психе човечанства, и - занимљиво - по томе је наликовала на глобалну ескалацију какву су представљали светски ратови, када се читава цивилизација коју су створили људи тресла, као у трансу. Одмах по слетању у Београд продужио сам до свог дома у Панчеву, где сам провео 28 дана у самоизолацији. Током тог времена наставио сам да се бавим својим активностима, између осталог, објавио сам стрип о свом боравку у Берлину у италијанском недељнику Интернационале („Internazionale") и у листу Време. По истеку самоизолације, прешао сам у викендицу у близини Гамзиграда, коју сам наследио од родитеља, и где се усредсређујем на једну потпуно друкчију реалност, лутам и размишљам.

Субјективни, лични, дневнички записи, заправо, говор у првом лицу, карактеристике су Вашег стрипа. Шта сте цртали у протекла два месеца трајања пандемије? На који начин је лична и глобална изолација утицала на Ваш рад?

-Пре свега, запањен сам чињеницом да је феномен познат као Ковид 19 тако снажно утицао на свет који познајемо. Изгледа да је цивилизација једна нежна биљка, много осетљивија него што смо претпостављали. Да ли свет који смо креирали прихватамо здраво за готово? То је била тема и моје "репортаже" у облику стрипа, са пута за Берлин.

Чудно, тамо сам размишљао о туристичкој атракцији и врхунском делу старе културе, бисти староегипатске краљице Нефертити. Чинило се да знамо све што би требало о том блиставом уметничком делу, и самоуверено хрупимо на врата музеја.

Међутим, постоје озбиљна упозорења да би то дело могло да буде не сасвим аутентичан спој оригиналног стваралаштва древних уметника, и улепшавања од стране човека који је ту скулптуру пронашао. Да ствар буде још необичнија, макар и као делимични фалсификат, скулптура оставља снажан утисак на готово свакога ко ју је угледао. Корона је такође јединствен спој стварног и измаштаног, и ја сам ето два диспаратна феномена спојио у једну причу.

Поред тог стрипа, радио сам на неколико сторија које заправо немају ни најдаљу везу са пандемијом, већ представлају неке од мојих вечних фасцинација, као што су бувљачки налази, додуше прикупљени у ранијем периоду, пошто је то свето окупљалиште било затворено током вирусне пошасти.

Већ годинама имате веома добре међународне контакте и сарадњу са колегама, и остварујете изузетне заједничке пројекте. Да ли се током протеклих месеци ванредног стања родила нека занимљива међуанародна иницијатива или пројекат?

-Многе од мојих међународних сарадњи су биле настављене и током пандемије, чак би се рекло да је електронска комуникација у приличној мери интензивирана. На пример, учествовао сам у неколико Скајп разговора на различите теме, укључујући и свакако забавно ћаскање о... математици у делу Салвадора Далија!

Ја сам нацртао стрип на ту тему, према сценарију којег је потписао Ђовани Екер, један од писаца Бонелијевог серијала о Загору, а стрип је објављен у италијанском математичком листу Архимед! Читав овај бизарни спој био је могућ захваљујући мом драгом италијанском пријатељу Андреи Плацију, који је, осим бављења стрипом као уредник и новинар, такође активан у свету математике.

Већ годинама објављујете и своје хипнагогичке визије. Шта Вам се у таквом стању полу-сна „указивало" у скоријем периоду?

-Поред бројних хипнагогичких визија, имао сам и један сан који је повезан са корона ситуацијом. У том сну, моје уобичајено ја било је замењено другим идентитетом - био сам северноамерички Индијанац коме су власти наметале да се издвоји у карантину, али сам ја објашњавао да је то против обичаја културе којој припадам. У страху да не повреде моја осећања, представници власти су одлучили да је боље да ме пусте да тумарам по свом ионако маргиналном универзуму. Ето...

Различите су визије тога на који начин ће корона изменити свет. Шта Ви мислите о томе?

-Мислим да нисам нарочито талентован пророк. Верујем да при овако драматичним померањима нешто буде заувек измењено, а нешто настави да се креће по слепој инерцији. Ово дешавање је јасно показало да се људска раса може ујединити око неког заједничког задатка. Никада до сада припадници различитих земаља, региона и географских подручја нису тако униформно реаговали, у страху од болести.

Да ли ће људи бити у стању да се уједине и око решавања других проблема? Рецимо, око смањења загађења природне средине коју наша раса настањује, заједно са другим створењима? Тешко је рећи, ја бих претпоставио да је вероватније да ће сав напор бити усмерен ка повратку старим рутинама, па макар то подразумевало аутодеструктивност и пропадање. Али, ко зна? На крају крајева, можда то ипак буде једна занимљива тема за стрип...

Већ више деценија кроз свој рад, утисак је, залажете се за индивидуализам, за људе који негују своје особености и властите ставове. Да ли мислите да је, гледајући глобално, самосвојност у порасту или у опадању? И зашто сматрате да је важно да човек буде „свој?

-Важно је задржати свој критички одмак, чак и када је неопходно да се прилагодите заједничким подухватима. У питању је фина равнатежа, која се нивелише посвећеношћу, то је нешто на чему људи раде још од палеолита...

На чему тренутно радите? Какви су пројекти на хоризонту?

-У овом тренутку, радим на италијанском издању колекције стрипова на тему Другог светског рата. Иако је већина материјала идентична издању које се појавило код аустриског издавача „Bahoe Books", потребна су извесна прилагођења и измене. То је увек једна нова нијанса, као што су и стрип сцене другачије. Поред тога, очекујем, као и сви, да се стање унормали, како бих могао да се посветим дуго планираној изложби у Будимпешти, над којом виси знак питања....