Ивона Плескоња: И даље ми бескрајно недостаје загрљај са блиским људима које волим

Житељи једног новобеоградског блока су често њена прва публика, пошто има обичај да своја велика платна простре на плато испред зграде и да на њима ради. За РТС говори о томе зашто воли да износи своје слике на улицу и каква је благодат Сунчева светлост.

Изложбу цртежа и слика „11 снага“ у три београдске галерије видели смо пре годину дана, да ли је почетком марта одржана и у Крушевцу како је најављивано? У чему Вас је прекинула епидемија корона вируса, шта је одложила?

– Изложба слика „11 снага“ је отворена и у Крушевцу 5. марта и стицајем околности траје и дан данас, наравно продужена због ванредне ситуације. Кустоскиња галерије Биљана Грковић и ја смо се још пре почетка пандемије договориле да ћемо одржати и вођење кроз изложбу. Вођење је требало да се одржи крајем марта, што је било спречено ванредним стањем, али одржаћемо га чим нам услови дозволе. Током пандемије слике су остале изложене у Уметничкој галерији Крушевац иако без посетилаца, јер је галерија била затворена. Без обзира на све ове ванредне околности, веома ми је драго да су моје слике у граду Крушевцу и маштам, због назива изложбе, саме идеје и снаге коју носе ликови које сам насликала, да сам својим уметничким делом можда помогла да Крушевац остане јак током овог периода.

Епидемија корона вируса ме је прекинула у пуно тога, као и све нас. Паузиран је рад на муралу који треба да изведем у Београду, паузирана је изложба „11 снага“ у Крушевцу, паузирани су уживо часови са мојим ученицима и још много тога. На пример током полицијског часа, док је трајао, дешавало се да време проводим у свом атељеу са циљем да током тог времена активно сликам, међутим, већину тог времена у атељеу провела сам заправо у контемплацији свог рада, која је за мене важан део стварања.

Током контемплације ми је важно да своје слике (с обзиром на њихову димензију) изнесем напоље, у екстеријер, како би их најбоље сагледала и поново доживела, што ми отвара нове видике за нове пројекте. Иначе то редовно радим, износим слике у екстеријер, углавном испред свог атељеа. До сада сам променила доста атељеа и испред сваког сам износила слике на улицу. Ово ми је можда и највише недостајало током полицијског часа. Током рада на слици Деца Сунца 2013. године имала сам прилику и дозволу да сликам у дворишту Музеја Ваздухопловства међу авионима експонатима, што је за мене било веома инспиративно и креативно узбудљиво и на чему сам бескрајно захвална целом тиму запослених у Музеју. Таква просторна ширина, сликање под ведрим небом и сунчевим зрацима, ширина у сваком смислу, креативном, психолошком...мени је потребна и важна за квалитетно стварање.

Припремате младе за упис на уметничке академије, да ли сте радили онлајн?

– Часове са ученицима током епидемије одржавам онлајн. Требало нам је мало времена да се навикнемо на потпуно нове услове рада. Одушевљена сам колико су млади уметници, моји ученици, предани и вредни, као да за наш рад није постоји ванредно стање. Радимо тако што цртају аутопортрете у огледалу јер је то такође на неки начин цртање по моделу уживо, што је неопходно за овакво учење. Свакако нам недостају наши модели који редовно позирају током школске године.

Истраживали сте могућности/проблем ликовног приказивања просветљења на људском лицу чиме су се бавили и иконописци и савремени уметници (Марина Абрамовић). Да ли се у радовима који сада настају бавите истом темом и на који начин?

– Сада радим на новом циклусу слика „Дух животиње“. Сликам монументалне портрете, а уз сваки портретисани лик сликам и животињу која по мом осећају, на неки начин појачава снагу портретисане особе. У овим сликама се бавим духом, снагом духа, јединством и сарадњом људи и животиња. На неки начин и ова духовна сарадња две врсте може бити просветљујућа. Током процеса сликања осећам бескрајну љубав према свим живим бићима, као и снагу која се рађа у овом јединству.

Како размишљате о евидентном утицају концептуалне уметности на класичне медије ликовног изражавања - цртеж, слику, скулптуру...?

– Концептуална уметност и класични медији ликовног изражавања, цртеж, слика, скулптура су данас веома повезани. То је мој доживљај. Једноставно су неодвојиви. Стварам своје изложбе тако што имам јасан концепт за сваки циклус слика. Концепт некада створим унапред, али најчешће се он ствара и кристалише током процеса рада на сликама. Такође, често су ликови које сликам инспирисани скулптурама. Изложбе „Деца Сунца“ и „11 снага“ су рађене у сарадњи са уметницима који се баве компоновањем музике, Владимиром Живковићем и Маријаном Дујовић. Из наше сарадње настале су дивне композиције за обе изложбе и током трајања изложби посетиоци су имали прилику да их чују уз опсервацију слика. Сваку слику прати музичка композиција створена за ту снагу. Такво излагање је већ само по себи вишемедијско.

За Ваш рад је веома важна природна светлост. Зашто?

– За мој рад и за мој живот је важна природна сунчева светлост, која је важна и за сав живи свет на нашој планети. Практикујем гледање у Сунце у здравим сатима, сат времена од изласка и сат времена пре заласка. Ова пракса је донела велике позитивне промене у мој живот и рад. Изложба „Деца Сунца“ је спонтано настала баш у периоду када сам кренула са овом праксом. Назив изложбе, међутим, нема директне везе са гледањем у Сунце, али је Сунчева светлост присутна у свему што радим.

На Вашим сликама претходних година доминирају људска лица. Јесте ли се сусрели са лицем које се „опире“ портретисању, постоји ли такво лице?

– Ово питање ми је много занимљиво. Дешавало се и то, али више кроз начин сликања. Дешавало се да на један начин, на који почнем да сликам неку особу, не могу да изведем портрет којим бих била задовољна, међутим, ако променим концепт, приступ, светло, значење, настане, за мене брилијантан лик! Дакле, дешавају су ми се и „теже слике“ које се опиру настанку, са којима пролазим личне борбе, чак понекад иде и дотле да се питам да ли треба да прекинем са радом на таквој слици, ако узмем у обзир моје веровање да није неопходан велики напор ни за шта, напротив, када осетим талас лакоће у дану, у особи, у слици, у неком процесу, то је за мене као да се божанска врата отварају! Ипак и такве слике реализујем. Спознала сам да су ове слике моји велики учитељи, видим их као отворена врата у неки густо трновити простор кроз који треба да прођем из неког разлога, тако да оне за мене имају посебну тежину и значај.

Самосталним уметницима је теже да у егзистенцијалном смислу преживе овакву невољу каква је пандемија корона вируса. Да ли и какву подршку очекујете од државе, друштва код нас?

– Конкурси за откуп уметничих дела су веома благородни и добродошли. Било би веома корисно да их има и више од једног конкурса годишње. Такође сматрам да би подстицањем великих српских корпорација на откуп уметничих дела, тако што им држава захваљујући том чину смањи порезе, могла да се постигне много боља егзистенцијална ситуација наших уметника, а посебно би такав акт допринео јачању културе наше земље. Култура је душа сваке земље, па и наше.

Шта Вам је највише недостајало док нам је кретање било ограничено?

– Поред наведеног недостајања да изнесем слике у пленер, недостајало ми је да прошетам своје кучиће када је то њима потребно, недостајало ми је Сунце и покрет, покрет као физичка активност. На сву срећу диван председник кућног савета зграде у којој живим нам је омогућио излазак на кровну терасу зграде, тако да сам успела да компензујем део овог недостајања сунчањем на крову па и трчањем у месту уз музику коју бих пустила преко телефона. Поглед на Београд са „крова блокова“ је импресиван! Открила сам и пуно лепоте током ове кризе кроз коју пролазимо, али недостајао ми је, и даље ми бескрајно недостаје, загрљај са блиским људима које волим.