Дарко Бајић: Зло има тенденцију континуитета

Документарни филм Линија живота редитеља Дарка Бајића који је недавно имао своју телевизијску премијеру на РТС-у, говори о његовом оцу Милошу Бајићу, првом југословенском апстрактом сликару који је преживео Маутхаузен. Жири 53. Интернационалног фимског фестивала „Ворлдфест -Хјустон“ доделио му је награду „Златни реми“. 

Повод за разговор са славним редитељем биле су и увек актуелне теме којима се бавио у својим филмовима. За РТС говори о слободи медија, глобализму, проблемима у кинематографији, о свом професорском раду...

На који начин сте успели да направите дистанцу и снимите филм који говори о страхотама логора?

– Нисам. Сведоци смо покушаја неофашизма, нацизма и агресије. Расизма, ако хоћете. Сведоци смо да се ствари понављају. Овај филм је за мене био изазов, као и целокупно уметничко дело Милоша Бајића, тако и његова судбина и судбина Једанаест милиона убијених само у логорима током Другог светског рата... Мој отац је у књизи Маутхаузен 106.651, која је иначе послужила као основ за сценарио, записао – „Нека младост која не зна за границе оде и до најудаљенијих звезда, али никада више тамо“. Та његова реченица је написана седамдесетих година, када је био сведок и Вијетнамског рата и Чилеа.

Зло има тенденцију континуитета, и када размишљамо о будућности, то нас плаши. Данас се некако осећам као када је Орвел писао своју књигу 1984 – контрола мисли, 5G мрежа, глобална бодљикава жица у којој ће слобода бити строго контролисана. Наравно да у таквој причи не треба да имате дистанцу него управо треба да користите све ресурсе да нападнете зло које се поново јавља. Друга ствар је однос сина према оцу, та дистанца није постојала ни када сам био клинац и када је мој отац био жив. Он се увек трудио да ме разуме, а како сам одрастао, ја сам покушавао да разоткријем његов свет.

Апстракцију Милоша Бајића супротставили сте реалним сценама из живота, како сте то постигли – спојити пакао логора и упечатљив сликарски израз?

– Томе је допринела та Милошева необуздана жеља за стварањем уметничког дела, за цртежом у логору, за том линијом која је скоро кроки, за кратким, брзим цртама које су стварале сведочанство злочина. Логораши су га чували док је сликао, у супротном, да су их открили есесовци били би по кратком поступку стрељани. Тај адреналин је у цртежу. С друге стране, слике показују како је напредовало његово сликарство, све мање га је било страх, а све више се посвећивао сликању портрета људи од којих су неки после нестајали и били убијани. Редитељски је требало да изаберем - да ли да само ређам слике, или да покушавам да користим класично кадрирање, кадар и контракадар тако да стварам однос и дијалог између цртежа, лика на једном, и лика на другом цртежу. Покретима камере сам долазио до структуре папира, самог угљена којим је цртао. Тај „улазак“ у папир открива да је већ пожутео, а још увек делује драматично, можда чак и драматичније, као сведочанство. Желео сам да гледалац поверује, да постане сведок догађаја.

Суштина Милошевог односа према цртежима од којих је, после скоро три деценије настао циклус великих слика на платну Маутхаузен, био је – управо такав. Тражио је начин да изрази своје осећање и испуни своју дужност, да као уметник реагује на злочин, иако је то за њега био повратак у пакао. Посматрајући његово дело и ја сам пронашао начин на који треба да приступим реализацији филма. Његово сликарство је стално било у бекству. Оног тренутка када је дошло до ослобођења логора, Милош више никада није желео да буде заробљен. Због тога је његова фигурација одлазила страсно у апстракцију, због тога је постао први апстрактни сликар у Југославији. Због тога је одлазио у космос у потрази за слободом.

Колико су Ваш отац, његов животни пут и уметност имали утицаја на Ваш избор да се бавите режијом?

– Утицај је скоро стопостотан. Неприметно ме је увео на мала врата у стваралачки адреналин, купио је прву камеру у Лондону, јапанску дуплу осмицу, Јашико. Он је снимао, давао је мени да вежбам, почео сам и да фотографишем. Моја мајка, директорка Прве београдске гимназије, је желела да студирам математику. Тако су се отимали око мог занимања. Када је била премијера филма Линија живота на РТС-у пре неколико дана, засипали су ме позивима и порукама. Толико похвала, било ми је изузетно драго, драго због њих. Успео сам да их бар на тренутак поново оживим. Људи су имали потребу да ми кажу како их је овај филм подстакао да размишљају о томе шта њихови најближи, и они сами остављају будућности. Милош и Даница Бајић оставили су непоколебљиву идеалистичку веру у боље сутра. Данас све то делује као погрешан филм, у време либералног тржишта у коме вредности налазимо у продавницама. И сами се излажемо као роба у рафовима продавница, да нас неко купи да бисмо самим тим добили и цену и вредност.

У својим филмовима горућим темама за друштво приступали сте из критичке визуре. Како гледате на филм данас, колико се бави круцијалним проблемима?

– Нема праве анализе филмова који су снимљени током протеклих двадесет, тридесет година у Србији. Европска кинематографија је ушла у један препознатљив шаблон, формалан приступ филму. Нема више филмских јунака, чини ми се да већина филмова прича о губитницима. Уводи се форма: банални реализам који потврђује да је свима нама тешко у животу па је логично да на крају губимо, је ли, у оваквом свету само нам бирократски хуманитарни фондови могу помоћи... Тако бирократија својим фондовима и наградама - усмерава кинематографију. Неко ко је створио услове да бирократија зарађује огроман новац и јако добро живи - уствари форсира такав филм да би они који не живе тако добро рекли – ето, видите, они мисле на нас. Не мисле они на нас, они само форсирају ту причу да бисмо ми то помислили. Тако филм губи своју аутономност, независност, слободу филмског израза. Дигитална технологија је толико убрзала реализацију целокупног филмског пројекта, да се његова комплексност претвара у очекивану разумљивост, а редитељска машта у пуко одсликавање стварности. Ако гледаоци у филму наилазе на губитнике, они ће јунака наћи у свом окружењу. Боље да не снимамо филмове него да правимо филмско ђубре.

Али неретко филмови које критика оцени као лоше, изузетно добро зараде, неупоредиво више од квалитетног филма?

– Ту можемо да причамо о комуникативности и комерцијалности. И о потпуној затворености филмова који функционишу по принципу – то је наш ауторски свет, ми смо ове филмове правили за нас. За кога? Ко то разуме? Дакле, постоји комерцијално па се у томе ужива, одаберете жанр, одете у продавницу и купите оно што хоћете.

Постоје филмови са препознатљивим стилом аутора који уз сву своју специфичност, машту, иновативност, провокативност, оставе гледаоцима двосмерне путеве комуникације. И постоје филмови који напуштају све препознатљиве форме комуникације, и на путу до слободног израза занемарују присуство гледалаца.

Кадар има своју смислену дужину, што дуже траје, а ви у њему не пронађете смисао, он све више постаје банална реалност. Рез између два кадра је промена коју гледалац са напетошћу очекује. Ако га изневеримо, то је као да смо му ускратили пут у слободан простор њихове маште.

Аутократска власт, слобода медија – Ваше теме су увек актуелне. Када Вашем јунаку новинари исеку сигнал радио-станице, он свој рат наставља у мобилном радију у расклиманом комбију. Ко је у Србији данас комби Црног бомбардера?

– Мислим да су новинари мученици овог времена. Ушли су у једну клопку, са једне стране независног новинарства и слободе штампе, а са друге приватизације новинарства, уплитања медија у власт, утицаја приватних медија на глобалну политику... Новинарство помало личи на покушај редитеља да комуницира, а да прихвати модерну форму, оно што је ин, оно што пролази – како да изрази себе, али и да се уклопи у светске фестивале који имају своја правила и који форсирају одређене ствари које њима одговарају, које су везане за комерцијализацију и за новац, наравно. Дакле, новинар је негде између истините и лажне информације, између цензуре, аутоцензуре, између приватних, државних медија, између политичког утицаја страних и домаћих медија... Новинар мора да има своје мишљење, свој провокативан али и аргументовани став, да не буде део компромисног новинарства, да омогући дијалог. Мислим да је то прави путоказ и младим редитељима и младим новинарима - како да се боре у овим условима где ће свако да пожели да им лупи пацку. И Власт и опозиција, и ничим обавезни твитераши.

У либералном, проклетом тржишту једина ствар која је битна је та распомамљена дивља звер звана профит. И она не може да стане, јер је систем чини незаситом. Све више ће се умножавати богатство малог броја људи, оних који држе у својим рукама светско богаство. Десетак, мада има и топ листа сто најбогатијих и најутицајнијих (то се подразумева)... Можда је то једини начин да новинар данас уђе у комби Црног бомбардера. Инспирисан филмским јунаком, да он постане јунак свога доба. Покаже да је потребно и да жели да полемише, да се бори и да не припада. Да полемише са временом разрушених вредности.

Млади редитељи треба да буду своји. Као професор, како усмеравате своје студенте, на чему још инсистирате?

– Многи моји студенти су данас стубови српске кинематографије. Никада нису доживели да им неку идеју или филм забраним... Никада нисам цензурисао. Упознао сам их све, стопостотно. Трудио сам се да ни у једном тренутку не нарушавам њихово ауторско дело, него да покушам само као педагог да укажем на редитељску реквизиту којом они ту своју посебност могу да покажу, да буду комуникативни, да не би то што је посебно остало вечно затворено у њима. Покушавао сам да их лансирам кроз своје пројекте, да их заразим, да им покажем да не смеју да имају страх од режије – да морају да се боре и да бране своје уметничко дело. Тако то траје већ 35 година, и даље покушавам да усадим филмски адреналин у своје студенте.

Представе Осама – касаба у Њујорку и Феликс постале су хит за кратко време. Због чега сте се одлучили да ова два Кецмановићева романа транспонујете на сцену?

– Владимир Кецмановић има сјајан дијалог, он је изузетно маштовит писац који ствара јунаке, а ја волим да правим филмове и представе о јунацима. И један и други роман су пуни страсти, а то ми одговара. Осама говори о јунаку који је прошао трагедију ратова у Југославији. Преживео је, али је проблем тог преживљавања то што се то зло враћа - што га буди из сна о прошлости, и враћа у реалност нових неспоразума, мржње и ратова... И дан данас прича о томе и тражи нове саговорнике. Тако и Андрија Кузмановић у Осами тражи своје саговорнике у публици, прича о емоцијама, о узбудљивим разликама, о свему ономе што је био део неког нормалног живота кога више нема. Не знам да ли је иједно извођење прошло да публика није на ногама. Страсно аплаудира и плаче. Те емоције нису само емоције бивших времена него емоције неразрешене љубави која је постојала, неразрешеног рата и политичких односа. Још увек је тако и у томе и данас највећу корист имају политичари.

Увек истичете важност правог јунака. Недавно сте снимили филм о Светозару Милетићу, такође правом јунаку. Колика је важност „правог јунака“ у друштву и у уметности?

– Разрушене су вредности, а разлога је много. Није то само транзиција која је заправо једна велика пљачка Запада који је транзицијом опљачкао Исток. Новцоједи, користе сва средства, па и глобализацију да би зарадили. Мит о јунацима, како филмским тако и стварним борцима је данас неопходан. Јер данас постоји опасност униформности. Свако од нас за пар минута може да дозна шта је ново у свету, то ствара потенцијално одсуство креативности. Брза доступност нечему што је данас ин доводи до још бржег прихватања тренда. Глобализација је донела УНИФОРМНОСТ. Мени то делује као време Мао Цедунга кад су сви носили исте кошуље.

Редитељ Бајић је уживао у 19. веку и маштао. Мислим да смо направили несвакидашњи, историјски филм. Филм о Светозару Милетићу, снажној политичкој фигури, јунаку који се жртвује за свој народ. О његовој ћерки Милици Милетић Томић која је успела да у једном таквом родном заробљеништву 19. века постане симбол слободе и борбе за равноправност жена.