Веселин Марковић: Када човек добровољно живи у заједници, он се одриче малог дела своје слободе

У актуелном времену пандемије једног вируса, када страх од опасности постане, попут норвешке светлости, савршена подлога која јасније оцртава ствари и поступке, сваки појединац и његов поступак постаје свет за себе истовремено и део нечег већег, како каже писац. Разговарамо овога пута са романописцем, приповедачем и есејистом о том специфичном светлосном оквиру који ових дана и месеци сенчи наше животе и послове којима се бавимо.

Када смо се договарали за овај интервју, одмах сте ми у мејлу написали да Вам боравак у кући не пада тешко. Звучало ми је то некако неопозиво и многи би Вам позавидели на тој смирености. Да ли је она урођена или се, ипак, временом увежбава?

- Седим у свом стану са својом породицом, а овде су и моје књиге. Шта је ту тако страшно?Чак и ако бих помислио да јесте страшно, звучало би размажено и себично да се жалим док се хиљаде људи разбољевају, стотине и умиру, а здравствени радници се приликом сваког повратка кући питају да ли доносе вирус својој породици. И сад замислите да ја кукам зато што седим на својој тераси, а не у кафићу. Осим тога, када човек добровољно живи у заједници, он се тиме одриче малог дела своје слободе. Само су пустињаци потпуно слободни. Пошто је на основу искустава десетина држава очигледно да засад једино карантин помаже, морамо себи привремено да ограничимо слободу кретања како бисмо заштитили и себе и друге, а нарочито оне који су рањиви.

Да ли ће ово искуство са коронавирусом бити и део Ваше нове збирке есеја коју спремате?

- Неће, јер сам збирку одавно испланирао, а та тема се не би уклопила.

Свет је до сада имао многе пандемије, карантини су део прошлости цивилизације, а по свему судећи биће и део њене будућности. Шта Вас је у овим карантинским условима живота највише изненадило у понашању људи?

- Изненађен сам и пријатно и непријатно. Иако живимо у веома компликованим друштвима, и у густо насељеним градовима, већина људи је преко ноћи ушла у нова правила понашања и прилагодила живот нечему што је до јуче било незамисливо. Притом, најмање су погођени они који су најбрже реаговали; рецимо, Нови Зеланд.

С друге стране, има и мучних утисака. Неки јавно говоре, без икаквог стида, како је боље да известан број старих људи умре, него да економија трпи због карантина. То је повратак ружног духа из прошлости, геронтоцида - убијања старих људи када постану економски терет. Када је реч о корони, то није само безосећајно већ је и глупо: вирус убија и младе, здраве људе.

Такође, иако знам да су пандемије плодна подлога за развијање теорија завера, ипак сам непријатно изненађен због многобројних сомнамбулних тврдњи. Вирус не постоји, неко измишља број мртвих, зрачење 5Г мреже неким волшебним начином преноси вирусе, хоће да нас чипују... И ту је главни проблем популарност тих бесмислица, број „лајкова" и „шеровања".Нарочито су опасне приче како треба избегавати вакцине. Напротив, оне су један од најважнијих успеха човечанства. Рецимо, велике богиње су убиле неколико стотина милиона људи током више хиљада година, а одавно нису убиле никога, јер их је искоренила вакцина. Уосталом, видите како свет изгледа без само једне вакцине. Замислите свет без иједне вакцине.

Ваш роман Ми различити бави се управо различитостима, људима које нешто издваја из средине у којој живе. Ваша јунакиња има ретку болест која утиче на боју њене коже. Ми смо се ових месеци сусретали са тим страхом од заразе. Неретко се дешавало да заражени на неки начин буду стигматизовани. Колики је потенцијал савремен цивилизације да разуме Другог, постави се у његов положај, било да је реч о здравственом, класном или неком другом аспекту интеракције међу људима?

- Има ужасних примера, али свет, просечно гледано, иде према већој толеранцији. Тачније, посрће, али бар је смер добар. Међутим, у пандемијама и другим кризама не страда само здравље већ и толеранција.Као што се много пута у прошлости догађало, комбинација предрасуда, агресивности и панике пред непознатимпогађа оне који се разликују од већине, а ватру ће потпирити политичари-демагози, који због личних интереса упиру прстом у тобожњег кривца.

Појам Времена један је од кључних појмова којима се књижевност бави. У Вашој приповедној збирци Прошлост никад не прође доминантан је тај аспект прошлости који утиче на садашњост . Каква је разлика између „бити заробљен у прошлости" и „живети са прошлошћу" јер је она ипак део наше личне или колективне историје?

- Свим ликовима из моје збирке прошлост је одредила садашњост, али нису сви исто реаговали. Неки су заробљени у њој, осуђени на вечно враћање истог, било зато што су такве личности, било зато што су последице непоправљиве. Они срећнији покушавају да спознају своју прошлост како би могли да обликују будућност.Ако појединци, а и друштва, дозволе да буду заробљеници прошлости, онда не треба да много очекују од садашњости и будућности.

Тренутно живите у Стразбуру. По свему судећи путовања ће још неко време у блиској будућности, а посебно путовање авионом, бити права авантура. Верујем да Вас то неће спречити да допутујете у Београд. Када ћемо се видети?

- Надам се да ћемо се видети на Сајму књига. Тада бисмо морали и да наздравимо, јер би наш сусрет значио да се живот нормализовао.