Сергеј Шаргунов: Књижевни јунаци се посебно јасно виде на фону трагедије

Објавио је романе Птичји грип, Албум без фотографија, Ура!, 1993; неколико књига прича, есеја и критичарских текстова. За биографску књигу о књижевнику Валентину Катајеву, Катајев: Потера за вечитим пролећем, добио је најдемократичнију и најпрестижнију књижевну награду која се у Русији може добити – Велика књига.

Шаргунов припада новој, бескомпромисној генерацији руских писаца која не идеализује сопствено детињство у Совјетском Савезу, ни последице које је распад земље имао на њихову генерацију.

У Србији је објављен Шаргуновљев роман Албум без фотографија, припрема се и превод нове збирке прича овог писца под називом Своји. Сергеј Шаргунов је прошле године био гост Београдског сајма књига.

Читав свет се бори са коронавирусом. Како пандемија утиче на уметнике, посебно на писце. Је ли писцима у изолацији лакше него другим уметницима?

– За писца је увек добро да буде сам са собом. Иако имам доста брига, сада више пишем. Искрено, највише бринем о свом оцу који се разболео. Он је свештеник, у високим је годинама...

Колико се због актуелне ситуације променио Ваш и живот Ваше породице?

– Ја скоро све радим на даљину, али то не значи да радим мање. Уређујем књижевни часопис Младост, снимам и монтирам тв-емисију, као народни посланик помажем људима из целе Русије.

Али, са најрођенијима сада проводим више времена и то је добро. Поред мене су моја жена, ћерка и син.

О чему сада пишете, ако није тајна, и када ћете објавити нову књигу?

– Пишем роман о савременом руском младом човеку. Мислим да ћу га завршити за годину дана.

Код нас је преведен само Ваш роман Албум без фотографија. Хоће ли ускоро бити нових превода Ваше прозе у Србији?

– Очекујем скори излазак књиге прича Своји на српском.

Паралелно с књижевношћу, увек сте радили и као новинар. Када сте били у Србији поводом свог романа, направили сте интервју са Емиром Кустурицом и снимили репортажу на Косову и Метохији. Шта Вам је привлачно у новинарству?

– Искуство храни литературу. Као новинар, сличан сам ратном обавештајцу, истражујем најдраматичније стране реалности. Саосећам са другим људима.

А књижевни јунаци се посебно јасно виде, истичу се на фону трагедије. Мислим да новинарство помаже књижевности, под условом да писац не квари стил и разумевање стварности новинарским отпацима.

Шта препоручујете за читање или гледање док смо још у изолацији?

– Имам целу листу књига које читам и поново ишчитавам. Недавно сам завршио последњу књигу Едуарда Лимонова Старац путује. Српске теме су деценијама прожимале његову прозу.

Занимљиво је, и драго ми је што је тако, то што сте поменули Емира Кустурицу на дан када сам поново почео да гледам његове филмове од којих вам се заврти у глави, у најбољем смислу речи.