Бранка Петрић: Позориште је место највеће слободе

На позоришним даскама Бранка Петрић је више од шест деценија, одиграла је бројне улоге, добила значајна позоришна признања, између осталих две Стеријине награде. До почетка ванредног стања играла је у чак седам представа у више бeoградских позоришта – у матичном ЈДП-у у „Месец дана на селу“, „Тартифу” и „Ајнштајновим сновима“, у Народном позоришту у представама „Иванов“ и „Наши синови“, у „Шупљем камену“ УК "Вук", и комаду "Арзамас" Звездара театра.

"Боље бити изолован него уземљен" - духовито, у свом стилу, каже на почетку разговора за РТС наша позната глумица Бранка Петрић. Позориште јој у овим данима изолације недостаје, али сматра да су сада на сцени стручност и храброст лекара, а на испиту наша солидарност.

"Један ирски дечак је рекао да у позоришту људи склапају руке кад пљешћу као у цркви у молитви. Како је то лепо речено. Позориште јесте нека врста храма, а сцена је жртвеник на коме глумци приносе своје најинтимније емоције и таленат на дар боговима уз порођајне муке, као што је знала да каже велика Рахела Ферари. Позориште јесте место највеће слободе, а глумцу је понекад довољан и квадратни метар простора па да буде господар. Имаш своје тело, свој глас, своје знање да кажеш нешто ако имаш шта да кажеш", каже глумица.

"Уз сву глумачку имагинацију не могу да замислим до краја са чиме се суочавају и шта доживљавају лекари и медицинско особље борећи се противовог подмуклог непријатеља, зато заслужују громогласан аплауз, а такође и остале делатности које нам омогућавају да пребродимо овај цунами. Без наших гледалаца нема позоришта. Све ће ово проћи и радујем се да ћемо се поново видети, а поздрављам са специјалном нежношћу оне који долазе у Југословенско драмско позориште, у којем играм већ 60 година, а које је у ванредном стању, 3. априла, прославило свој рођендан", прича Бранка Петрић.

Завршен мало пре проглашења ванредног стања, 48. ФЕСТ одржан је под слоганом "Скупљачи емоција" чиме је одата пошта Вашем супругу, легендарном глумцу Бекиму Фехмију, а Ваш син Уликс, уручио је признање Београдски победник Мири Бањац. Какве је све емоције у Вама пробудио тај догађај?

- Пред сам ФЕСТ се разболим, кажем деци да не могу да идем. "Мораш мама, имаш ти снаге" кажу они. Помислим - па то се дешава једном у животу. И заиста, на великом видео биму Бекимов лик, а наш син Уликс има част да отвори ФЕСТ и говори неке фине речи да би завршио читањем додатка његове кћерке Нике која му је помогла да на оптимистичан начин заврши свој говор. Тако је и Ника добила аплауз. Врхунац је био додељивање Београдског победника Мири Бањац. Заслужила је три Победника. На јединствен начин показала се врхунски и у позоришту и на филму и на телевизији, а волела бих да знам напамет њен поздравни говор.Толико је била паметна, шармантна и духовита. Мала дигресија. Једино Мира и Бата Стојковић су знали како се треба понашати и уживати у кафани. Сведок сам да и за то треба таленат и знање. Док се све ово дешавало сетила сам се маме која је говорила „Буди скромна,а осећај се као краљица". А краљици су уз сина Хедона и неку сузицу у оку пролазиле слике срећних и жалосних догађаја са захвалом што ипак није остала код куће.

Ваш син Уликс, снаха Снежана Богдановић и унука Ника су сада у Америци, колико сте често у контакту, какве вести стижу од њих, како се они лично, а како становници Њујорка боре са оваквом ситуацијом, како се тамо одвија живот?

- Њујорк је заиста у великом проблему. Уликс сваки дан иде на посао, ради са 30 одсто капацитета. Врши се непрестана дезинфекција, што рече Мира Бањац, са короном баш има посла. Радници који долазе на посао колима, зазиру од оних који стижу градским превозом. Пеку хлеб обучени као лекари. Са мојом драгом снахом Снежаном најдуже разговарам, размењујемо тамошња и овдашња сазнања. Унука Ника је у Калифорнији.Тамо је море и лепша клима. Чујем се и са њом - пише, чита, мисли, смишља.

Како проводите дане у изолацији, да ли читате, гледате телевизију, какав Вам је дневни распоред?

- Carpe Diem - стално себи говорим, искористи дан до краја, а дан ми пролети, чудно искуство. Доста сам на телефону. Са пријатељима из Хрватске сам се чула после страшног земљотреса. Увек замишљам како би мени било, покушавам да нађем праве речи утехе. Веома тешко. Сређујем архиву па се зачитам, покушавам да бацим непотребно. Тешко ми иде. Гледам конференције за штампу. Покушавам да одржим кондицију, читајући за главу и три књиге у исто време, а за тело? Да ли ћу моћи брзо да ходам, да добро дишем на сцени, да говорим текст? Морам да вежбам, макар и пет минута дневно, 10 фантастично! Треба хватати Д витамин. Макар на прозору.

- Песма људи у изолацији треба да буде "Дај нам сунца, о сунца дај"! Гледајући наставу на телевизији саосећам са предавачима који су се можда први пут нашли пред камерама, али без ученика. Одлични су, али ево и једног глумачког савета - не журите, дајте себи времена. Мислим о великим социјалним разликама и како је оним ученицима којима нема ко да помогне. Син Хедон је веома строг, он стално ради и никад нисмо у истој просторији. Две младе пријатељице Ивана и Драгана донесу ми на врата оно што сам заборавила да замолим Хедона. Као недавно, црвену боју за јаја за Ускрс.

Колико ће, по Вашем мишљењу, ова пандемија која је заиста на глобалном нивоу променити свет, а колико ћемо се и ми сами променити, имати другачије приоритете?

- Економија ће променити свет и сазнање да један невидљиви вирус може да постане господар тог истог света, док се не нађе ефикасно оружје, а онда, као што кажу лекари, неки други вирус чека своје време. То није песимизам, то је тако. Све ће проћи, па и ова невоља ће бити иза нас. Мени помаже реченица - Српљен спашен. Тако је једноставна, а тачна. И љубав. У вези одласка у цркву - отац Григорије је рекао: Учини добро дело, ето ти литургије". Толики данас чине добра дела. "Сети се вале да си море", написала је велика песникиња Весна Крмпотић, а Шекспир је рекао „Бити спреман, то је све". Да, за лепе дане који ће доћи.

Какви су Ваши планови када све ово прође, шта је оно што прво желите да урадите?

- Немам планова, имам жалосне мисли због свих који су отишли, или ће отићи од нас, а један велики аплауз за живот који ће се нормализовати и за све представе које ће се поново играти пред нашом драгом публиком. Требало би да се отвори и неки шампањац или неко фино вино или ракија.

- Завршила бих са неколико Маркесових реченица:

Кад бих добио на поклон комадић живота не бих казао све што мислим, али бих мислио све што кажем.

Ствари бих ценио не по оном колико вреде, него колико значе.

Слушао бих друге када говоре.

Када бих добио на поклон комадић живота, живео бих заљубљен у љубав.