недеља, 26.04.2020, 06:00 -> 21:04
Извор: РТС
Аутор: Оливера Милошевић
Бојана Никитовић: Београд је моја судбина
Бојана Никитовић је сада светски позната костимографкиња. За кројачницу београдског Народног позоришта везују је сећања на почетак успешне каријере. Верује да је костим друга кожа за глумце, део улоге и карактера, део визуелног идентитета представе или филма.
Својим креацијама костима Бојана Никитиовић увек прати поетику писца, естетику редитеља, особине глумаца и ликова, али и увек остаје своја. Радост стварања се код ње подразумева. Она носи оптимизам и ведрину који процес рада, чак и када је мукотрпан претвара у радост. Њена необичност се огледа у њеним костимима. То никада није само епоха, само реализација идеје писца и редитеља, код ње је ту увек и креација више.
Ми са РТС-а Бојану посебно волимо. Она је ћерка Драгана Никитовића, једног од најзначајнијих југословенских спортских новинара, који је радио у нашој кући.
Пандемијске дане проводи у Београду.
Остани код куће, порука је коју поштујемо пуних седам недеља. Шта је све прекинула пандемија када је о Вашим активностима реч?
– За мене која последњих година готово уопште нисам била код куће, ово је рез који ме „закуцао“ и много променио. Прво, не верујем да ћу се икада више жалити да превише радим... Толико сам чезнула за дужим одмором, али не оваквим, тако да, за убудуће, нека хвала!
Пандемија ме затекла у Италији, у Риму, у припремама за нови филм који је требало да почнемо да снимамо средином априла, на северу, у Болцану. Дошла сам у Београд крајем фебруара и требало је да се вратим у Рим за недељу дана. У тих недељу дана се све догодило.
Експлодирала је епидемија у Ломбардији, припреме за филм су заустављене, а ја остала код куће. У Риму су остале моје ствари, кофери, све оно што понесеш са собом кад одлазиш на неколико месеци... Али, ето, имала сам среће у целом том хаосу који је настао.
Изолација и доколица за уметнике често представљају добар повод за рад. Како изгледају Ваши дани у изолацији?
– Схватила сам да у кући готово да немам папира, било каквог. Нити било каквог прибора. Епл оловка, коју обожавам, ми је пала и врх се оштетио, тако да нисам могла да цртам на ајпеду, а то последњих година најчешће радим. Данас сам коначно нашла и купила тај део и одмах почела да цртам... Тако да ништа нарочито креативно ми није донела ова изолација. Изгледа да сам превише научена да радим када добијем задатак, а сада одједном тога нема. Мислим, у ствари, да су и недостатак прибора и покварена оловка само изговори, једноставно немам концентрацију. Чак ни за читање, а када не радим, пуно, пуно читам, гутам све што ми дође под руку. Сада, много мање. Оно што ми прија у доба ове изолације је кување. Не стајем. Кувам, печем, месим, мутим, цедим, па после све то перем, сређујем, бришем, гланцам и та ме нова рутина смирује.
Од бројних великих и значајних пројеката које сте радили у позоришту и на филму свакако је најупечатљивија сарадња са Миленом Канонеро на реализацији костима за филм Марија Антоанета у режији Софије Кополе. Ти костими су 2007. године добили награду Оскар. Како памтите ту сарадњу и шта је то значило за Вашу каријеру?
– Милена Канонеро ме позвала да радим и филм у Италији, који је сада прекинут. Толико сам се радовала што ћемо поново радити и дружити се! Она је и продуцент на том пројекту, а костим бисмо потписивале заједно. Недавно сам, читајући Алмодоваров дневник из карантина, наишла на пасус посвећен Милени где он каже како јој се одувек дивио и како је упознавши је на сету филма Дик Трејси где му је показала костимску радионицу и непрегледан низ жутих шешира које је направила док није дошла до праве жуте из стрипа, схватио о каквом се перфекционисти ради и зашто је њен рад тако посебан. Мислим да ћу после свега овога, када се једном, надам се, све среди и филмови поново почну снимати, радити што више са Миленом, поново. Јер сарадња са њом је непроцењива.
Како изгледа креирати костиме за Ентони Хопкинса, Ванесу Редгрејв, Киру Најтли и многе друге велике звезде са којима сте сарађивали?
– Лепо и тешко. Понекад веома стресно. Када све прође остану лепе успомене и приче које се препричавају, али док се филм припрема, док се костими шију и пробају, уме да буде јако тешко. Глумцима је костим веома важан, доживљавају га као део лика, што он и јесте. Ентони Хопкинс је умео да искористи сваки детаљ костима, Ванесу Редгрејв сам слушала и гледала да усвојим све примедбе које је давала, јер су биле сјајне. Џесика Частејн је после Кориолана молила да понесе све своје костиме са собом и оставила ми је једну од најлепших порука о томе колико се осећала добро у њима и колико су јој помогли око лика. Такве ствари много значе.
Како сте одлучили да ипак останете у Београду, иако Вас је Ворен Бити питао када ћете се преселити у Холивуд?
– Београд је очигледно моја судбина. Јако сам била везана за овај град, мислим и даље да је посебан и да нигде не могу бити своја као овде, али га све мање препознајем. Све мање ми личи на онај град у који сам се враћала загрцнута осећањима када га угледам док се приближавам Газели на путу од аеродрома. Сећам се да сам у Паризу снимајући Марију Антоанету само мислила на Каленић и његове пуне тезге, било је пролеће. Јако сам тужна јер немоћни гледамо у шта се Београд претвара. И да будем јасна, јер је замена теза у овој земљи постала најнормалнија ствар, ово што говорим нема везе са политиком, него једноставно са добрим укусом. А верујем да укуса барем имам, то ми је у опису радног места. Трг Републике је уништен, Цветни трг личи на крематоријум, Певац више не постоји, Славија делује јефтино, Београд на води је један галиматијас који гута најлепши део града и ко год се усудио да на то укаже проглашен је непријатељем. Мене те ствари стварно боле. Буде ли од Каленића направљена ругоба каква је Палилулска пијаца, а ми то дозволили негодујући „бурно“ по друштвеним мрежама... можда схватим да је време да се из Београда иде.
Овде такође вредно радите и у позоришту и на филму. Како Ваш овдашњи рад поредите са оним у свету? Шта нам недостаје да пратимо светске токове у овим областима?
– Позоришна сцена је код нас веома јака. Можда не више онако јака каква је била деведесетих, у доба највеће кризе, када је позориште заправо било вентил и сламка слободе за коју смо се сви хватали, али има сјајних представа, редитеља, глумаца. Жао ми је што не радим више у позоришту, јер је то посебна радост. Пробе су за мене увек чудо – понекад се деси да се у току једне пробе догоди цела представа, да профункционише све. Уживам у целом том процесу који позориште подразумева. Што се костима и сценографије тиче, наравно да нам буџети никада нису довољно велики колико бисмо желели, али искрено мислим да је управама стало да и продукцијски представа добро изгледа и помажу колико год могу, а то је важно.
Шта бисте нам препоручили да читамо, слушамо и гледамо ових дана?
– Од свега што сам прочитала у последња два месеца препоручила бих само Пера Петешуна и његове романе– Идемо да крадемо коње и Одбијам. Арундати Рој сам читала раније, али бих њено Министарство неизмерне среће свакако препоручила. Скоро сам, са закашњењем, одгледала филм Вавилон Берлин и потпуно сам одушевљена. Ако имате проблем са вишком апетита у карантину, „Нетфликсов“ Тiger king ће учинити да га изгубите, бар док гледате овај сјајно урађен документарац.
Од 24. априла на „Нетфликсу“ је филм Екстрадикција који сам недавно радила, ко воли акционе филмове, топла препорука.
Коментари