Зоран Пауновић: Стереотипе, како у животу, тако и у литератури, треба заобилазити у широком луку

Oднос између књижевног оригинала и превода сличан је односу између оригинала и копије. Међутим, изузетна преводилачка вештина и знање не остављају простор за „изгубљена значења у преводу“. Напротив, често су са књижевним оригиналом у равноправном партнерском односу. Превод Џојсовог Уликса, који је урадио професор Зоран Пауновић био је веома запажен, а такође и напор да српској читалачкој публици приближи неке од најзначајнијих америчких писаца који имају несумњив утицај на савремену светску књижевност.

Процес превођења књижевних текстова из једног у други језик озбиљан је и захтеван посао а преводилац помало и коаутор. Тренутно, актуелна пандемија, ударна је вест у целом свету. Чини се, чак, да се обичан човек тешко сналази у обиљу често противуречних информација. Ако бисмо се послужили превођењем као метафором, а целу ову ситуацију доживели као материјал за неки литерарни текст, у који жанр бисмо све ово могли да преведемо и какав би био могући наслов књиге?

– Протеклих недеља, у настојању да овом што нам се догађа дамо некакво име и одређење, некакав контекст који би нам помогао да све то бар мало боље разумемо, многи тај концепт траже у идеји дистопије, као вида друштвене заједнице и уређења у коме је човек тек слабашна биолошка јединка, лишена свих атрибута који га чине човеком и сведена на безличну цифру у пребројавању преживелих и оних који то нису.

Заборавља се, међутим, да је дистопија чврсто и прецизно (премда на нехуманим принципима) уређена заједница. Тамо где нема реда и система, где се најважније одлуке доносе произвољно и хировито, у не увек рационалним и прибраним умовима, тамо не можемо говорити о дистопији, већ само о хаосу, пометњи која се из појединачног ума шири на читаво друштво. А то је онда најближе жанру психолошког хорора, или романа катастрофе. При чему највећа катастрофа није сама болест, већ њене последице у крхком и по много основа нејаком друштву.

Заслужни сте за преводе неких класичних и модерних дела англосаксонске литературе. Нама се чини да је она довољно заступљена на овим просторима, али, колико је наше знање о њој базирано на стереотипима?

– Стереотипи су опасни, и то најмање двоструко – најпре стога што лењим умовима олакшавају да такви, лењи, и остану, пошто им нуде готове, поједностављене представе о врло сложеним стварима – а онда и зато су по правилу нетачни. Јер, ступањ уопштавања који стереотип (и кад није злонамеран, а сувише често јесте) подразумева висок је до мере која потпуно онемогућава нијансирано критичко мишљење. Што значи да је ствар личног избора сваког од нас да ли ће прихватити стереотип по коме је, на пример, Џојс „тежак“ писац, а Уликс несавладив роман, или ће одлучити да то провери на једини могући начин – читањем тог романа. Учини ли ово друго, доћи ће до закључка који се засигурно неће подударати са стереотипом, а на путу до тог закључка приредиће себи изузетан духовни доживљај. Према томе, стереотипе – како у животу, тако и у литератури – треба заобилазити у широком луку.

Преводите савременог америчког писца Дона ДеЛила који непогрешиво маркира проблеме савременог света и критички све промишља. Он није лак за превођење, а и од читаоца захтева максималну концентрацију. У чему је, према Вашем мишљењу, његов допринос савременој америчкој књижевности и може ли једном постати део популарне литературе или је немогуће то очекивати?

– ДеЛило је хроничар и дијагностичар савремене Америке, а с њом и читавог савременог света – ако не највећи, онда свакако један од највећих. Поред тога је несумњиво и пророк: јер, с уметничких и мисаоних висина у којима обитава његова литература, одлично се види будућност. А та будућност – сведоче о томе романи као што су Подземље, Тачка Омега, Нула К, и многа друга његова дела – поприлично је застрашујућа. Ово последње је и главни разлог због кога ДеЛилови романи никад неће доспети у канон популарне литературе.

Људи воле да читају, ако не о срећним љубавима у егзотичним пределима, онда бар о несрећама које се догађају другима. Несреће о којима пише ДеЛило, међутим, тичу се свих нас. То су приче о људима који су покварили најпре себе, а онда и планету на којој живе, и који сада за тај немар и неморал плаћају стравичну цену. Ти људи, то смо ми.

Сећамо се велике буре која се подигла када је Боб Дилан добио Нобелову награду за књижевност. Вама је близак однос музике и књижевности, писали сте о томе. Који су најмаркантнији примери „поезије у рок музици" на пример?

– Дилана већ дуже од пола века покушавају да убеде да дигне руке од певања, јер, забога, он није никакав певач. Од 2016. године, када је добио Нобелову награду, значајно се повећао број оних који би да му објасне да то што пише није поезија, те да упркос поменутој извиканој награди, он ипак није песник. Срећом, он ничим не наговештава да има намеру да послуша те добронамерне препоруке, што је показао и двема новим песмама објављеним током протеклих неколико недеља. Ако се поезија препознаје и по томе што у читаоцу/слушаоцу ствара усхићење или дивљење или неку свечану тугу или све то одједном, онда и те две песме, као и многе друге из пера истог аутора, јесу поезија. Као што је поезија оно што су писали Ленард Коен и Џим Морисон, оно оно што пишу Ник Кејв и Пети Смит... списак је дугачак, нека га свако допуни за себе.

Предајете на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету у Новом Саду. Сведоци смо како се брзо организовала настава „на даљину“. Када је образовни процес у питању, мислите ли да је дигитални аспект наставе њена будућност, да ли би то било добро и како успоставити равнотежу између аналогног и дигиталног?

– Дигитални вид наставе свакако јесте значајан део њене будућности, због тога што пружа многе могућности које „класичној“ настави нису на располагању, пре свега могућност да се истовремено обраћате студентима који не само да нису с вама у истој просторији, већ су раштркани по разним деловима света, а повезани идејама и знањем које с њима размењујете. Такав вид комуникације може да буде изузетно плодотворан не само у катаклизмичним временима која онемогућавају окупљање, већ и у такозваним „нормалним“ околностима – ако такве још постоје.

А да ли ће, ако је тако, уопште опстати и традиционални вид наставе, онај који постоји од памтивека, онај у коме се учитељ без посредника обраћа ученицима? Хоће, као што је „класична“ књига – противно многим предвиђањима – успела да преживи налет електронске. Није све у електроници и дигиталном свету. Много тога што постоји само у аналогном незаменљиво је – само што, загледани у екране, то све чешће заборављамо. А не би требало.