Војислав Карановић: Видимо колико егоизам и вера у материјално могу да опустоше људску душу

Објавио је књиге песама: Тастатура, Записник са буђења, Жива решетка, Стрми призори, Син земље, Светлост у налету, Дах ствари - изабране песме, Наше небо, Унутрашњи човек, Поезија настаје: изабране песме / Poetry originating: selected poems: bilingual edition, Избрисани трагови, као и књигу есеја Ослобађање анђела. 

Песме су му заступљене у више домаћих и страних антологија и преведене на многе стране језике.

За своју поезију добио је мноштво награда: „Бранко Ћопић", „Бранко Миљковић", „Меша Селимовић", „Ђура Јакшић", „Васко Попа", „Златни сунцокрет", „Змајеву награду", „Дисову награду”, награду „Десанка Максимовић”, Златну значку Културно-просветне заједнице Србије, међународну награду „Тудор Аргези”…

Да ли је поезија лек и да ли може да нам помогне у овим данима изолације, када време проводимо у својим кућама?

- Песме могу да буде лековите. Јосиф Бродски је говорио да је читање песничких књига, и речника, добар лек против неурозе, јер нам те књиге помажу да јасно именујемо тамна и запретена места наше унутрашњости. Треба, међутим, имати на уму да се поезија не налази само у песничким текстовима. Она као флуид струји кроз многе друге облике живота: кроз приче, драме и романе, кроз друга уметничка дела, кроз друге активности и друге доживљаје.

Поезија човеку помаже да заподене разговор са самим собом. Такав разговор увек је добродошао, а у ситуацији у којој се тренутно читав свет нашао, човеку је такав разговор неопходан. Пандемија нас је суочила са границама нашег света, подсетила нас на то да смо крхки, пробудила у нама осећање несигурности и незаштићености. Али је истовремено пробудила и осећање солидарности и заједништва, створила потребу да бринемо за друге. Имамо прилику да видимо колико егоизам и вера у материјалне вредности могу да опустоше људску душу; а колико саосећање са другим људима, и чињење добрих дела, могу бити духовно подстицајни.

Читање књига, слушање музике коју волимо, разговори са онима који су нам блиски, у оваквој ситуацији заиста су лековити. Али су исто тако лековити примери људи који помажу онима којима је данас помоћ потребна. Ови примери нас храбре, и подстичу да и сами, колико можемо, допринесемо овој борби.

Како проводите време у изолацији, да ли пишете нешто ново?

- Писцима изолација не пада тешко, јер наша дела и настају у својеврсној изолацији. Додуше, то је добровољна изолација. У овој тренутној, принудној изолацији најлепше је сазнање да ћемо уз помоћ ње највише помоћи и себи и другима. 

Не пишем ништа ново, листам неке своје папире са белешкама. Наравно, у таквом листању, понешто се и запише. Стицајем околности сада имам више слободног времена, и морам да боравим у кући, па се поново дружим са неким драгим и мени важним књигама. Поново читам поезију Вилијама Блејка, песника кога волим и који ми је много значио у животу. У делу Венчање неба и пакла Блејк се залаже за спајање телесног и душевног аспекта човековог живота, али не тако да се укине супротност између њих, него да се оне доведу у прави склад. У овом делу постоји реченица: „Без супротности нема напретка”. Можда није лоше ову реченицу имати на уму данас када се суочавамо са нечим што у себи садржи многе супротности, и када се поново јавља осећање да је човек и тело и душа. 

Занимљиво је да је Блејк, који је на најлепши могући начин био посвећен свом стваралаштву, читав свој зрели стваралачки живот провео у својеврсној изолацији. Говорили су за њега да је чудан, да је на своју руку, да је луд, у сваком случају за живота није имао прави одзив на своје песничко и ликовно стваралаштво.

Поред Блејка, посежем ових дана често и за књигама Лазе Костића, Владислава Петковића Диса, Иве Андрића и Милоша Црњанског. И они су током свог живота доживели неки облик изолације. Сваки од ових писаца може нам помоћи да квалитетније испунимо време у изолацији, али нам истовремено може понешто рећи и о суштини појаве са којом смо данас суочени.

За Вашу књигу Светлост у налету кажу да је једна од најзначајнијих песничких књига објављених у првој деценији 21. века. Шта је за Вас свет обасјан светлошћу?

- Свет обасјан светлошћу јесте свет који није обасјан само споља, уз помоћ сунца, месеца или неке светиљке, него и свет обасјан изнутра. Ту унутрашњу светлост свету дарујемо ми, и то онда када смо у стању да свет видимо не само уз помоћ наших пролазних чула, него из дубине наше унутрашњости. О томе сам писао и у књизи Унутрашњи човек. Свет ће бити обасјан светлом онда када свако од нас буде у стању да га погледа не само као спољашњи, него и као унутрашњи човек. То је позиција крајње отворености, изузетне блискости са светом и другим људима, али и позиција велике рањивости. То тако и мора да буде. Пријатељство, љубав, давање себе другом, пожртвованост такође су ствари које свет обасјавају на овај, унутрашњи начин.

Као песник сте се мењали, а са збирком Избрисани трагови, објављеној пре три године, најавили сте једног новог песника. Књижевни критичари сматрају да сте остварили особене поетске домете у савременој српској књижевности. Шта је то што карактерише Ваш поетски израз, стил?

- Нисам сигуран да могу на властито стваралаштво да погледам тако, са дистанце, и именујем одлике властитог израза и стила. Могу да кажем једино шта је то што сматрам основном идејом водиљом мог поетског стварања.

Та би се идеја могла сажети у једну реченицу, која каже да је у поезији, и поред свих сумњи и колебања, неопходно имати веру у моћ маште, љубав према речима и осећање да је поезија увек окренута другом, да се у њој увек чује позив на разговор.

Добитник сте најзначајнијих песничких награда, а недавно сте постали лауреат награде „Десанка Максимовић” за 2019. годину, за укупан допринос српској поезији. Тим поводом Задужбина „Десанка Максимовић” штампаће Вашу књигу Загрљај у коме нема никога. Реч је о збирци Ваших изабраних песама. Које песме су ушле у ову књигу и колико је сам наслов књиге актуелан у овом периоду у коме се препоручују изолација, самоћа?

- Нисам на то уопште помислио, али овај наслов се заиста може доживети и тако, као да има везу и са актуелним тренутком. Наслов је заправо завршни стих моје песме Загрљај из збирке Жива решетка и та песничка слика говори о стању у коме нема ни онога кога бисмо загрлили, али ни нас самих.

Избор песама за ову књигу сачинио сам сâм, песме су поређане хронолошки, од прве збирке Тастатура па све до збирке Избрисани трагови. Трагом жеље саме песникиње, Задужбина „Десанка Максимовић” је установила да за књигу изабраних песама избор из поезије сачини сам песник.

У Телевизију Београд сте дошли као веома успешан и познат песник где сте урадили циклус емисија о поезији под називом Кругови поезије. Сада на Радио Београду водите ауторску емисију Моја књига. Како сте повезали медије и књижевност, односно медије са својим поезијом? Да ли је то изазов за једног песника?

- На телевизији ми је био интересантан однос речи и слике, у којем је предност дата визуелном моменту. Циклус емисија Кругови поезије био је покушај да се о поезији проговори другачије, не само из позиције њеног тумачења, него из угла љубави према стиховима. Настојао сам да те емисије буду и визуелно атрактивне - у чему ми је свесрдно помогла редитељка Катарина Рогић - а да се о поезији говори свима разумљивим језиком, и да се чује што више стихова.

Радио је као медиј ближи поезији, јер је у потпуности концентрисан на језик, и на звук. У њему постоји нешто од звуковне магије и језичког чарања, а то такође постоји и у поезији. Рад на радију драгоцен ми је због тога што ту имам прилику да на посебан начин ослушкујем језик.

На Првом програму Радио Београда сваког петка од 23 до 24 часа припремате емисију Моја књига. Какав је концепт емисије?

- Емисија Моја књига говори о књигама и читању, о књижевности, уметности и стваралаштву. Саговорници су људи различитих интересовања, различитих занимања и професија. Сваки саговорник издвоји књигу коју воли, ону која му је посебно значајна, и о њој говори. Поред портрета одабране књиге, емисија нуди својеврстан портрет самог госта. У осмишљавању емисије пошао сам од идеје да о књигама и књижевности имају право да говоре сви, а не само стручњаци. Радује ме да је ова емисија наишла на добар пријем, и да су слушаоци препознали значај препоруке за читање која се даје из позиције читалачке страсти и љубави према књизи.

Установе културе не раде док траје ванредно стање, али су разни културни садржаји доступни онлајн. Шта препоручујете за гледање, читање и слушање у периоду изолације?

- Свако треба да посегне за оним што воли, за оним што му највише значи. Мени је блиска идеја о вредности поновног читања неке књиге, поготово кад је реч о истински великим делима. Има смисли читати, или поново читати, Дантеа, Шекспира, Достојевског, Кафку, Толстоја, Андрића, Црњанског… Треба у читалачким изборима слушати властиту интуицију. А не треба заборавити оно на шта нам је пажњу скренуо још Монтењ, а то је да је у читању најважнија - радост.

Многи уметници сматрају да после епидемије вирусом короне ништа више неће бити исто, да ће се свет променити. Шта Ви мислите? Која би била Ваша порука за крај разговора?

- Присетих се сада Кавафијеве песме која говори о томе да богови знају будућност, људи оно што се тренутно догађа, а мудраци оно што ће се управо догодити. Треба да ослушкујемо шум надолазећег тренутка и, какве год да се промене догоде у свету, да не заборавимо да је ово колективно искуство променило и сваког од нас појединачно. То је начин да стекнемо нешто мудрости, али и да постанемо бољи људи.

А што се поруке за крај разговора тиче, навео бих последњу реченицу Блејковог дела Венчање неба и пакла која гласи: „Свето је све што живи”. Не би требало да сметнемо са ума никад, а поготово не данас, суочени са овим великим искушењем, да је борба за живот и животне вредности, и прослављање живота, оно што нас уистину чини људима.